JOŠ UVEK STE U TRANZICIJI…!?

Dr Aleksandar Dunđerović o menadžmetu u pozorištu u Srbiji posle dvadeset godina i mogućim modelima tranzicije. 1 deo

Image

Dva su ključna razloga zbog kojih sam se odlučio da napišem ovaj tekst. Na razmišljanje o srpskoj kulturnoj politici najpre su me isprovocirali brojni novinski napisi o dešavanjima u jednom od najznačajnijih beogradskih pozorišta – Ateljeu 212. Glumci su pretili štrajkom, zatvaranjem teatara – što je, najblaže rečeno, do sa – da bilo nezamislivo. Čak i tokom NATO bombardovanja, 1999. godine, pozorišta su radila zbog profesionalnog ponosa i umetničkog prkosa. Sada je, međutim, došlo do sukoba između uprave i članova ansambla oko vizije, smisla i načina rukovođenja ovom institucijom. Rešenje nemile situacije u prestoničkom pozorištu morao je da nađe sam gradonačelnik Beograda, gospodin Dragan Đilas – formiranjem gradskog Saveta za kulturu, na čijem je čelu ista osoba koja je pre dvadeset godina pisala predgovor jednoj od mojih knjiga, profesorka dr Milena Dragićević Šešić. Upravo tu leži i drugi razlog za ovaj tekst – pre dve decenije Muzej pozorišne umetnosti u Beogradu objavio je moju, u to vreme tematski pionirsku knjigu, „Menadžment u pozorištu“. Morao sam da se zapitam šta se, odnosno šta se nije promenilo u organizacionom pogledu u srpskim teatrima za to vreme. Šta se dogodilo sa implementacijom savremenog menadžmenta, ko je uopšte odgovoran za rukovođenje srp skim pozorištima? Problem koji sam uočio 1993. godine u dlaku je ostao isti krajem 2012, a to je nedostatak modela koji bi olakšali tranziciju zastarelih, soc-realističkih i samoupravljačkih oblika subvencionisanih pozorišnih kuća u moderne organizacije, sposobne da funkcionišu po principima liberalnog tržišta. Napisao sam pre dvadeset godina „Menadžment u pozorištu“ sa željom da doprinesem što bržoj transformaciji jednoobraznog sistema subvencionisanih i pod patronatom vlasti pozorišta u savremenu, modelima funkcionisanja toliko raznovrsnu produkciju. Bila je to prva knjiga sa ovom tematikom na srpskom jeziku. Usledile su brojne studije, ubedljivije i znalačkije od moje – naivno potaknute praktičnim modelima drugih kultura (poput američke) koji bi mogli da budu primenjeni u Srbiji. Želeo sam da pomognem da se što brže uhvati korak sa ubrzanim promenama u svetu tokom devedesetih. Sarađivao sam sa uglednim pozorišnim profesionalcima poput Vojislava Brajovića i Dejana Mijača. Knjiga je našla svoje mesto u studijskim programima akademskih krugova, ali u praksi nije bilo niti jednog pokušaja njene primene. Tokom tih godina, Srbija se našla u vrtlogu žestokih ratova, korupcije na svim nivoima (političke, ekonomske, pravosudne), organizovanog kriminala, profiterstva svih vrsta. Kultura, pre svega pozorište, snalazila se u datim okolnostima sasvim pristojno. Gledališta su bila puna, repertoari zahtevni, glumci slavljeni, čak je bilo i sponzora i donatora da pomažu produkciju. Najznačajniji festivali, poput BITEFa i Sterijinog pozorja, opstali su. Konflikti, tenzije i nerazumevanje između uprava (menadžmenta) i članova ansambala (umetničkog sektora) u teatrima na svim nivoima, međutim, postali su očigledni i trans parentni. Imao sam svojevremeno ličnih iskustava sa ovakvim problemima u pozorištima u Nišu i Kragujevcu.  Od kako je knjiga objavljena, predmet Menadžment u pozorištu našao je svoje mesto na studijama srpskih univerziteta –od najuglednijeg, državnog Fakulteta dramskih umetnosti, do privatnih – poput Univerziteta BK. Obrazovanje budućih pozorišnih menadžera obuhvata upoznavanje sa ključnim oblastima poput marketinga, odnosa sa javnošću, razvoja abonentskih (pretplatnih) kampanja, kalkulacija budžeta, sklapanja dokumentacije za konkurse, fondove i grantove, osmišljavanja projekata – od tehničkih, pravnih, fiskalnih, reklamnih do detalja angažmana ekipe, komunikacije sa umetničkim savetima i donatorima… Uprkos akademskim predispozicijama, u praksi se gotovo ništa od navedenog ne primenjuje planski u srpskim pozorištima. Čast izuzecima, naravno. Pitanje je ostalo isto – kako postići što bezbolnije ovu transformaciju? Teorija menadžmenta i marketinga u kulturi precizira „dva pravca tipične promene u ovoj oblasti: modernizaciju i konvergenciju (povezivanje, okupljanje oko ideje). To ukazuje na proces društvenog povezivanja oko određenih vrednosti tokom modernizacije, poglavito uslovljene principima zapadne ekonomije slobodnog tržišta.“ (Vas Taras i Pirs Stil „U pozadini Hofsteda: iskušavajućih Deset zapovesti međukulturnog istra živanja“, str. 44 „U pozadini Hofsteda“, Palgrejv 2009.)  Razumevanje promena u kulturi poslovanja od početka osamdesetih je centralna tema studija marketinga i menadžmenta. Odnosi se na formiranje novog, specifičnog sistema vrednosti vezanog za društvenoekonomski progres. Zbog toga je problem oko transformacije srpskih pozorišta, koja su subvencionisana i pod patronatom države ili lokalne samouprave, mnogo bliži teorijama promena u kulturi poslovanja i biznisa. Pitanje je kako modernizovati i konvergovati poslovnu organizaciju koja funkcioniše na osnovu (još pre raspada Jugoslavije devedesetih godina) prevaziđenog socijalističkog modela samoupravljanja? Društveno-ekonomski položaj i način rada u srpskim teatrima potiče iz davno prošlog doba i realno – mesto im je u pozorišnim muzejima! Ipak, ove institucije i dalje su vođene po starim načelima, a uprave i nadležni organi vlasti uljuljkani su u pošto-poto pridržavanje za stare modele, iako se oni opiru savremenom poslovanju. To je neka vrsta organizacione strukture iz ledenog doba, koja hibernira čekajući dolazak nove, pogodne klime. Danas je Srbija verovatno jedino mesto na svetu gde se ljudi čije je delanje šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bilo avangardno i danas smatraju naprednim (ako su živi, naravno) – i tako koče praktičnu implementaciju savremenog pozorišnog menadžmenta, napredak teatarske prakse. Sećam se da sam krajem osamdesetih, dok sam studirao pozorišnu režiju, upitao Matu Miloševića za savet oko neke sasvim jednostavne scene. Ustručavao se da mi odgovori pošto se – kako je sam priznao, pozorište toliko promenilo! On je razumeo koliko je kultura podložna promenama i razvoju u savremenoj civilizaciji. Milošević je, međutim, bio deo međunarodne kulturne scene, ne samo lokalne i nacionalne, skučene već decenijama u samodovoljnosti, što je slučaj u Srbiji. Iskustva drugih zemalja u regionu ukazuju na težak put transformacije od subvencionisanih, državnih pozorišta ka modelima slobodnog tržišta. Uspešan primer u Rumuniji svakako je Mađarski nacionalni teatar iz Kluža. Institucijom upravlja administrativna grupa, čiji su deo i ključni članovi kompanije. Savet bira ovu grupu, dok ostalo osoblje potpisuje godišnje ugovore, koji mogu da budu obnavljani. Kada se napravi repertoarski plan, u zavisnosti od potreba angažuje se glumački ansambl za sezonu. Jednostavno rečeno –uprava teatra zamenjena je umetničkim savetom (na lokalnom ili nacionalnom nivou) i njima je prepuštena finansijska odgovornost. Irski model sličan je engleskom, zasniva se na nizu ključnih nacionalnih kuća širom zemlje koje strateški podržava Umetnički savet kao deo državne kulturne politike. To je svojevrsna agencija za finansiranje, razvoj i promociju umetnosti. Ciljeve Saveta je definisao Irski pozorišni institut, kroz rad Departmana za umetnost, nasleđe i „Gaeltaht“, koji je savetodavno telo Vlade: „oni pomažu i podržavaju pojedince i umetničke organizacije, državne i privatne, i obezbeđuju finansijsku pomoć za umetničke ciljeve.“ Pozorišta od značaja za kulturnu politiku jedne zemlje imaju različite izvore finansiranja, što se definiše na nacionalnom nivou. U Nemačkoj paralelno funkcionišu  privatne i nezavisne trupe uz javne, tačnije rečeno gradske teatre, čija je organizaciona forma prilično komplikovana, a finansiraju ih lokalne vlasti. Vlasnik licence takvog pozorišta može biti grad ili federalna jedinica i zadužen je za finansiranje i prikupljanje sredstava. Važno je naglasiti da u ovakvoj konstelaciji vlasnik i uprava nisu isto. Na čelu berlinske Šaubine je svetski priznati reditelj Tomas Ostermajer kao umetnički direktor, a uz njega Pozorištem upravljaju još dvojica direktora – teatarskih menadžera. Operativne mogućnosti i funkcionisanje jednog pozorišta kao poslovne organizacije i umetnička vizija i produkcija nisu u istom rangu zaduženja i značaja ili opisa posla pojedinaca. Neprofitna javna pozorišta u Sjedinjenim državama postoje kao regionalne ili mesne organizacije. Osnovna razlika između neprofitnih i komercijalnih teatara je u tome što ovi prvi imaju pristup lokalnim i nacionalnim javnim fondovima (novac izdvojen iz poreskih zaduženja) i privatnim donacijama. Kada sam registrovao svoju pozorišnu kompaniju (Kolektiv teatar) u Velikoj Britaniji – kao neprofitnu organizaciju, morao sam, između ostalog, da priložim detaljno obrazloženu Izjavu od planovima i namerama, u kojoj sam objasnio šta nam je cilj. Ovo ne bi trebalo da se razlikuje od obaveza koje imaju pozorišta u Srbiji (državna i lokalna) u odnosu na ulogu u razvoju nacionalne, kulturne politike, strategije i vizije razvoja umetnosti. Prikupljanje sredstava uobičajeno se zasniva na ličnoj koncepciji i kredibilitetu, ali i sposobnosti da se osmisli projekat koji će biti smislen i u skladu sa ciljevima umetničkih i drugih fondova koji daju subvencije.

Aleksandar Dundjerovic, Jos ste uvek u tranziciju…!?, Ludus, 2012, 188, 4.

Available online at:  http://www.udus.org.rs/Ludus/Ludus%20188.pdf


Razmisljanja o Ubijanju Kulture u Srbiji

sasha politika

Available online at:  http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ministar-kulture-ne-sme-da-cuti.lt.html

Verovatno nisam dobro surfovao on line izdanja nasih novima! Nema komentara o kulturnom protestu! Uz  nedeljnu jutranju kafu na 16°C oblacnog, vetrovitor  i kisnog Korka, trazim da vidim javnu debatu o kulturi u Srbiji… Jedino sto vidim je da je bilo na portestu oko 800 ljudi, na 35°C. Sa moje tacke, ne zvuci lose, biti na 35°C u najlepsem delu Beograda. U poredjenju sa radnicima koji drze strajk gladju u starim halama…ili godinama nesiplacnim platama ljudima iz Zastave, pa invalidima rata koji gladuju…i nije neka senzacija. Prag tolerancije na bol je u Srbiji veoma visok. Razumem to.

Medjutim, ono sto ne razumem je indiferentnost politicke vlasti da se angazuje na problemu,  koji je sad vec prerastao u ulicne porteste,  i koji postoji vec vise decenija.  Neverovatno je da nema politicke vizije ljudi iz valsti…recimo saveta ili ministra kulture, oko toga kako da se resi postojeca situacija: kako da se napravi uspesna kulturna tranzicija u institucionalnom pozoristu od subvencionisanog, socijalistickog i samupravnog modela iz ’70-tih, u modenri oblik poslovanja kakva je danas u inistitucionalnim nacionlanim pozoristima i kulturnim ustnovama u Evropi. Pri toj tranziciji treba sacuvati ono sto je vredno i bogato nasledje Srpske kulture  i pozorista. Kaze Gorcin Stojanovic, parafrazirajuci ga, da je predhodna vlast ubijala kulturu a ova ce sad da ugasi svetlo. Ozbiljan komentar-ali nema povratne reakicje.

Sada mi je malo lakse, ljudski! Cudio sam se sto niko od odgovrnih se ne angazuje na problemu kulturne politike i pozorisnog modela upravljanja, o cemu sam pisao u dva clanka u Ludusu, i govorio u intervjuu u Politici i emisiji Krug 2 na RB2. Tisina, niko nista…

A sve je pocelo jos u Decembru 2012 kada sam pisao za Ludus inspirisan situacijom u Ateljeu 212 i sukobu  oko modela upravljanja tim pozoristem. Knjiga koju sam napisao pre 20 godina ‘Menadzment u Pozoristu‘ je imala za cilj da otpocne proces transformacije, da ukaze da postoje neki drugi modeli upravljanja, da bas nije svuda socijalisticko samoupravljanje. Knjigu je stampao Pozorisni Muzej Srbije 1993  a Voja Brajovic je pomogao oko finansiranja, potom su usledili i drugi radovi, ali tu se stalo. Implementacija se nikada nije desila.

Umetnici u centru Beograda sada protestvuju protiv postojeceg stanja u kulturi i pozoristu. Ali kako vidim nema odgovora od onih koji prave kulturnu politiku. Cute! A proces demokratije i intelektulne slobode je u tome da moze i mora da se razvija javna debata, da se angazuju strucni ljudi po svom kredibilitetu koji bi bili pozvani da o necemu odlucuju. Da se vidi razlika u misljenjima. I upravo u tom procesu argumenta i kontra-argumenta se gradi i razvija ideja o kulturnom modelu. Naprosto predstavljati samo jednu viziju je pogresno, jer ne postoji samo jedan nacin misljenja oko nekog problema. A iz iskustva znamo da je sklonost jednoumlju pogubna po Srbiju sudeci po desavanjima iz poslednjih par decenija.

Posto ne shvatam zasto vlast u Srbiji cuti, vracam se u mislima na ono sto dobro poznajem,  u svoj drugi grad London. I sad sam na slicnoj lokaciji Beogradskog protesta, na Trafalgar Square-u izmedju Nacionalne Galerije (National Gallery) i Nelsonovog spomenika (Nelson column) sa cetiri lava cuvara. Tu su sada Britanski umetnici, i istaknuti pozorisni stvaraoci, direktor Kraljevskog Nacionlanog teatra, ljudi iz institucija kulture. I imaju medijsku paznju i kazu jasno da se kultura unistava. Kazu da je vlast za to odgovorna jer ne daje dovoljno subvencija. I onda niko nista iz vlasti ne odgovara, nema kontra argumenata… Cute ! To je nemoguce! Otprilike odgovr bi bio (kao sto i jeste argument vlasti u Velikoj Britaniji koja je sasekla fondove kulturi otkada su konzervativci dosli na vlast): ‘nema para za kulturu, jer kultura nije prioritet zbog eknomske krize, ali zato cemo da finansiramo institucije od nacionalnog znacaja i vec smo ulozili puno u ovo… i planirmo da ulozimo i razvijamo ono…’ U redu, to je neki odgovor, Engleski odgovor. Mada nije prilagodljiv za Srbiju, jer ulaganje u Srbiji u kulturu je moralna i politicka obaveza.  Kada se nacionalna kultura podriva u momentu preispitivanja nacionalnog identiteta, onda je to mnogo vise od kulture kao instrumenta obicne zabave.

Idem u Dublin. U Irskoj profesionalno zavisim od drzavne kulturene politike. I sad na platou ispred Irskog Parlamenta a preko puta Triniti Koledza okupili su se ugledni Irski umetnici, tu bas pored  Samjuel Beket Centra, da protestuvuju zbog ubijanja Irkse kulture. A minister za umetnost, nasledje, Irski jezik i kulturu James Jimmy Deenihan cuti i ignorise ih, ne oseca se prozvan nema potrebu da im odgovori. Ne angazuje se po tom pitanju! To je nemoguce. Jimmy bi bio ministar jos pola sata – toliko koliko da pozove taxi i spakuje svoj lap top.

Ne, to je nemoguc scenario u bilo kojoj Evropskoj zemlji. Zid tisine i nemocno ponavljanje istih reci o svojim pravima  je primerenije za Kafkin Proces ili Munkov Krik, ali ne i za savremenu Evropsku kulturu i drzavu. Politicka volja mora da postoji jer ako precednik vlade Srbije, Ivica Dacic, kaze da je ‘Bez Evrope dzungla, Evropu u svaku misao i kost‘ onda to podrezumeva pravljenje Srpskog Evropskog kulturnog modela, a to se nikako ne radi kroz ignorisanje, cutanje, i pustanje da se stvari ‘srede’ same od sebe…jer  nece…

Nacionalni identitet je direktno povezan sa kulturnom politikom i kolektivnim shvatanjem sebe. Predlazem vlastima u Srbiji da organizuje internacionalnu konferenciju, ja cu da pomognem preko mog Univerziteta i jos nekoliko kljucnih Evropskih Univerziteta i ustanova koje se profesionalno bave kulturnom politikom. Otvoricemo konstruktivnu diskusiju na temu kulturne politike kroz konkretne primere, statistike i razlicite prezentacije istrazivackih radova i pogleda zasnovanim na onome sto se sada desava u modelima upravljanja kulturnim institucijama. Ti rezultati bi pomogli da se formiraju ideje za radnu grupu koju bi vlada Srbije morala da formira sa zadatkom da pripremi nacrt kulturne politike Srbije od misije, finansiranja do zakona o poslovanju. Promena mora da bude sveobuhvatna jer je Srbija preskocila mnogo stepenica u razvoju u poslednjih 20 godina. A u medjuvremenu kulturi ostaje ulica kao mesto protesta i zivota.