Srpska Kulturna Politika… ?

Da li Srbija ima izgradjenu nacionalnu kulturnu politiku? Ili je to drzavna kultura koja iskljucivo reaguje na partijske interese onih koji su na vlasti?

Smatram da Srbija ne samo da nema izgradjenu nacionalnu kulturnu politiku danas, vec da je nikada nije ni imala. Od pocetaka raspada bivse Jugoslavije, krajem osamdesetih nije uspela da uspostavi svoju kulturnu politiku. Imala je svoju kulturnu funkcionalnost u okviru Jugoslavije, ali to nije bila Srbija. Srbija je i dalje ostala zarobljena u glomaznom post-SFRJ mehanizmu drzavne kulture.

Kulturna politika kao koncept je sirok pojam koji se odnosi na shvatanje nacionalng identiteta, formiranje kulturnog zivota, kao i na aktivnosti u globalnoj kulturnoj produckiji, umetosti i akademskim disciplinama. Kulturna politika svake uredjene drzave mora da ima jasne ciljeve i programe i funkcionalne institucije koje sprovode njenu politiku. Kulturna politika je istovremeno lokanlna i transnacionlana. Ona ima opsirnije i dugorocnije ciljeve vezane za jedan narod, i kolektivno shvatanje sebe i svog grupnog identiteta. Zato kulturna politika ne moze da bude sastavljena od interesa koje preokupira trenutna partijska politika. Barem to nije slucaj u svim kulturnim kontekstima drzava u kojima sam bio ukljucen, kao sto su Kanada, Velika Britanija i Irska.

U odsustvu bilo kakvog organizovanog sistema, ulica pravi svoj sistem. Kao posledica, kultura u Srbiji je u vakumu u kome se u odsustvu konstruktivne zamisli i vizije formira na ulici, pijaci, kroz komercijalne produkte, stvara se ad hoc i onako usput. Pojedinci se sami ogranizuju u celine i grupe, reagujuci od momenta do momenta na desavanja, ziveci na socijalnoj pomoci drzave koja ima sve manje para. Mladi talenti se bore dokle mogu, prolaze uglavnom neprimeceni, a onda se konformisu, pobegnu u inostranstvo ili ugase… Srbija rasadnik talenata i izvanrednih potencijala je sada u kulturnom kolapsu. Napustena Srpska kultura se gusi u sundu i kicu, u privatnoj produkciji koja moze da se proda, gusi se u intelektulanom samokaznjavnju i samomrznji, u kolektivnoj depresiji. Uvozi intelektualni i duhovni otpad globalnog trzista mas-medijskih prizvoda.

Nedostatak izgradjene kulturne politike rezultira u odsustvu vizije i dugorocnog plana. Da li se iko seca nekog znacajnog doprinosa koji je neki bivsi ministar kulture imao u Srbiji za poslednjih dvadeset godina? Sta je unapredjeno i ocuvano? Naprotiv, sve ukazuje da je kultura u haosu, razgradjivana, da stenje, da je zasnovana na individualnim inicijativama.

Kao sto znamo kultura je ziva tvorevina (sama rec ‘cultura’ na Latinskom znaci kultivacija, nesto sto se gaji, kao u agraru i odnosi se na kultivaciju duse). Kultura je zivi drustveni ogranizam, formiran od razih interesih sfera i vrednosnih sistema, socijalnih grupa koje nisu homogene i koje lobiraju razne tendencije. Medjutim, kultura u Srbiji je u zaledjenom obliku, u frizeru gde se i dalje cuvaju institucije bivse drzave.

Razumljivo je zasto Srbija nema kulturnu politiku! Jer sadasnji tezak mamurluk od proteklih 20 godina, ratova, izolacije, siromastva, lazi i korupcije, vladavine kriminala i prepotencije drzavnih sluzbenika nije bas pogodno tlo na kome moze se napravi model kulturne politike, Evropski model. A Internacionalna Srbija bi imala na cemu da gradi svoj kulturni model iz Srbije proslosti, Srbije Andirca, Crnjanskog, Ducica, Tesle, Vladike Nikolaja, Slobodana Jovanovica, iz danasnje Srbije Noleta Djokovica, Kusturice, Bijane Srbljanovic, Bregovica. Jer Srpski kulturni model nije u tome da se kopiraju tudje vrednosti, i da se nasilno namecu necije kulturne tvorevine. Nije u iskljuicvosti i dominaciji jedne ideje. Koncept Evropske zajednice, je unija, skup razlicitih naroda, koji i ako su kulturno drugaciji dele veoma puno toga slicnog. Upravo se na prihvatanju razlicitosti zasniva kulturna zajednica, kroz postovanje i ravnopravnost kultura svih naroda. 

Kulturna politika Srbije nije samo vazna za lokalnu infrastrukturu vec se odnosi na internacionalnu interakciju i odnos sa svetom. To sto Srbija nije tokom devedesetih uspela da napravi kulturnu politiku (za razliku od Hrvatske) je imalo katastrofalne posledice po njenu internacionalnu poziciju, i u velikoj meri doprinela formiranju internacionalne medijske percepcije koja je dovela do embarga, izolacije, a kasnije i do uspotavljanja imidza iz Haga da je Srbija jedini zlocinac Balkanskih ratova.

Na primer, kroz pazljivu izgradnju internacionalne percepcije kao deo svoje nacionalno-kulturne politike, Britanija je kroz Sekspira a Amerika kroz Holivud ostvarila kolonijalnu dominaciju. Prva asocijacija na Ameriku je vec poznata: mucno sladunjavi klise americkog sna. A nikako nije da oko 50 miliona ljudi zive na granici bede i gladi, najbrza rastuca socijalna grupacija su ljudi koji zive od 2 ili manje dolara dnevno, 4 od 5 odraslih se bore sa problemima neizvesnosti zbog nemanjs stalnog posla, ekonosmka neravnoporavnost je najveca od svih zemlja razvijenog sveta, gde je smrtnost dece do 5 godina slicnija Maleziji i Saudiji Arabiji nego razvijenom svetu. Ali imidz Amerike u popularnoj svetskoj imaginaciji je uzvisena Statua Slobode na Liberti ostrvu, ne trinaestogodisnja crkinja na krak kokainu prostituisuci se u Halremu.

Srbi kao jedan veoma stari narod sa jakom kulturnom tradicijom su vec sami po sebi utkani u ono sto cini Evropske vrednosti. Medjutim te vrednsoti treba osloboditi, uspostaviti u sistem, dati ciljeve, napraviti programe i efikasne profesionane insitucije. Ali to mora da se uradi jako brzo i pametno…

Polazem velike nade u novog ministra da ce biti vizionar a ne samo drzavni administrativac. Da ce izgraditi platformu za kulturnu politiku Evropske Srbije. Sada je potrebna inekcija kolektivnog verovanja i optimizma da bi se ozivela kultura u Srbiji. A politicka podrska ocigledno postoji. Premijer Dacic je povukao potez, i sadasnja vlast je resila da se sada upusti u veoma ozbiljne promene. Jer sutra je vec kasno… “sutrasnjica je otkazana”, da citiram Hajnera Milera. 

Prof.Dr. Aleksandar Sasha Dundjerović


Razmisljanja o Ubijanju Kulture u Srbiji

sasha politika

Available online at:  http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ministar-kulture-ne-sme-da-cuti.lt.html

Verovatno nisam dobro surfovao on line izdanja nasih novima! Nema komentara o kulturnom protestu! Uz  nedeljnu jutranju kafu na 16°C oblacnog, vetrovitor  i kisnog Korka, trazim da vidim javnu debatu o kulturi u Srbiji… Jedino sto vidim je da je bilo na portestu oko 800 ljudi, na 35°C. Sa moje tacke, ne zvuci lose, biti na 35°C u najlepsem delu Beograda. U poredjenju sa radnicima koji drze strajk gladju u starim halama…ili godinama nesiplacnim platama ljudima iz Zastave, pa invalidima rata koji gladuju…i nije neka senzacija. Prag tolerancije na bol je u Srbiji veoma visok. Razumem to.

Medjutim, ono sto ne razumem je indiferentnost politicke vlasti da se angazuje na problemu,  koji je sad vec prerastao u ulicne porteste,  i koji postoji vec vise decenija.  Neverovatno je da nema politicke vizije ljudi iz valsti…recimo saveta ili ministra kulture, oko toga kako da se resi postojeca situacija: kako da se napravi uspesna kulturna tranzicija u institucionalnom pozoristu od subvencionisanog, socijalistickog i samupravnog modela iz ’70-tih, u modenri oblik poslovanja kakva je danas u inistitucionalnim nacionlanim pozoristima i kulturnim ustnovama u Evropi. Pri toj tranziciji treba sacuvati ono sto je vredno i bogato nasledje Srpske kulture  i pozorista. Kaze Gorcin Stojanovic, parafrazirajuci ga, da je predhodna vlast ubijala kulturu a ova ce sad da ugasi svetlo. Ozbiljan komentar-ali nema povratne reakicje.

Sada mi je malo lakse, ljudski! Cudio sam se sto niko od odgovrnih se ne angazuje na problemu kulturne politike i pozorisnog modela upravljanja, o cemu sam pisao u dva clanka u Ludusu, i govorio u intervjuu u Politici i emisiji Krug 2 na RB2. Tisina, niko nista…

A sve je pocelo jos u Decembru 2012 kada sam pisao za Ludus inspirisan situacijom u Ateljeu 212 i sukobu  oko modela upravljanja tim pozoristem. Knjiga koju sam napisao pre 20 godina ‘Menadzment u Pozoristu‘ je imala za cilj da otpocne proces transformacije, da ukaze da postoje neki drugi modeli upravljanja, da bas nije svuda socijalisticko samoupravljanje. Knjigu je stampao Pozorisni Muzej Srbije 1993  a Voja Brajovic je pomogao oko finansiranja, potom su usledili i drugi radovi, ali tu se stalo. Implementacija se nikada nije desila.

Umetnici u centru Beograda sada protestvuju protiv postojeceg stanja u kulturi i pozoristu. Ali kako vidim nema odgovora od onih koji prave kulturnu politiku. Cute! A proces demokratije i intelektulne slobode je u tome da moze i mora da se razvija javna debata, da se angazuju strucni ljudi po svom kredibilitetu koji bi bili pozvani da o necemu odlucuju. Da se vidi razlika u misljenjima. I upravo u tom procesu argumenta i kontra-argumenta se gradi i razvija ideja o kulturnom modelu. Naprosto predstavljati samo jednu viziju je pogresno, jer ne postoji samo jedan nacin misljenja oko nekog problema. A iz iskustva znamo da je sklonost jednoumlju pogubna po Srbiju sudeci po desavanjima iz poslednjih par decenija.

Posto ne shvatam zasto vlast u Srbiji cuti, vracam se u mislima na ono sto dobro poznajem,  u svoj drugi grad London. I sad sam na slicnoj lokaciji Beogradskog protesta, na Trafalgar Square-u izmedju Nacionalne Galerije (National Gallery) i Nelsonovog spomenika (Nelson column) sa cetiri lava cuvara. Tu su sada Britanski umetnici, i istaknuti pozorisni stvaraoci, direktor Kraljevskog Nacionlanog teatra, ljudi iz institucija kulture. I imaju medijsku paznju i kazu jasno da se kultura unistava. Kazu da je vlast za to odgovorna jer ne daje dovoljno subvencija. I onda niko nista iz vlasti ne odgovara, nema kontra argumenata… Cute ! To je nemoguce! Otprilike odgovr bi bio (kao sto i jeste argument vlasti u Velikoj Britaniji koja je sasekla fondove kulturi otkada su konzervativci dosli na vlast): ‘nema para za kulturu, jer kultura nije prioritet zbog eknomske krize, ali zato cemo da finansiramo institucije od nacionalnog znacaja i vec smo ulozili puno u ovo… i planirmo da ulozimo i razvijamo ono…’ U redu, to je neki odgovor, Engleski odgovor. Mada nije prilagodljiv za Srbiju, jer ulaganje u Srbiji u kulturu je moralna i politicka obaveza.  Kada se nacionalna kultura podriva u momentu preispitivanja nacionalnog identiteta, onda je to mnogo vise od kulture kao instrumenta obicne zabave.

Idem u Dublin. U Irskoj profesionalno zavisim od drzavne kulturene politike. I sad na platou ispred Irskog Parlamenta a preko puta Triniti Koledza okupili su se ugledni Irski umetnici, tu bas pored  Samjuel Beket Centra, da protestuvuju zbog ubijanja Irkse kulture. A minister za umetnost, nasledje, Irski jezik i kulturu James Jimmy Deenihan cuti i ignorise ih, ne oseca se prozvan nema potrebu da im odgovori. Ne angazuje se po tom pitanju! To je nemoguce. Jimmy bi bio ministar jos pola sata – toliko koliko da pozove taxi i spakuje svoj lap top.

Ne, to je nemoguc scenario u bilo kojoj Evropskoj zemlji. Zid tisine i nemocno ponavljanje istih reci o svojim pravima  je primerenije za Kafkin Proces ili Munkov Krik, ali ne i za savremenu Evropsku kulturu i drzavu. Politicka volja mora da postoji jer ako precednik vlade Srbije, Ivica Dacic, kaze da je ‘Bez Evrope dzungla, Evropu u svaku misao i kost‘ onda to podrezumeva pravljenje Srpskog Evropskog kulturnog modela, a to se nikako ne radi kroz ignorisanje, cutanje, i pustanje da se stvari ‘srede’ same od sebe…jer  nece…

Nacionalni identitet je direktno povezan sa kulturnom politikom i kolektivnim shvatanjem sebe. Predlazem vlastima u Srbiji da organizuje internacionalnu konferenciju, ja cu da pomognem preko mog Univerziteta i jos nekoliko kljucnih Evropskih Univerziteta i ustanova koje se profesionalno bave kulturnom politikom. Otvoricemo konstruktivnu diskusiju na temu kulturne politike kroz konkretne primere, statistike i razlicite prezentacije istrazivackih radova i pogleda zasnovanim na onome sto se sada desava u modelima upravljanja kulturnim institucijama. Ti rezultati bi pomogli da se formiraju ideje za radnu grupu koju bi vlada Srbije morala da formira sa zadatkom da pripremi nacrt kulturne politike Srbije od misije, finansiranja do zakona o poslovanju. Promena mora da bude sveobuhvatna jer je Srbija preskocila mnogo stepenica u razvoju u poslednjih 20 godina. A u medjuvremenu kulturi ostaje ulica kao mesto protesta i zivota.