Srpska Kulturna Politika… ?

Da li Srbija ima izgradjenu nacionalnu kulturnu politiku? Ili je to drzavna kultura koja iskljucivo reaguje na partijske interese onih koji su na vlasti?

Smatram da Srbija ne samo da nema izgradjenu nacionalnu kulturnu politiku danas, vec da je nikada nije ni imala. Od pocetaka raspada bivse Jugoslavije, krajem osamdesetih nije uspela da uspostavi svoju kulturnu politiku. Imala je svoju kulturnu funkcionalnost u okviru Jugoslavije, ali to nije bila Srbija. Srbija je i dalje ostala zarobljena u glomaznom post-SFRJ mehanizmu drzavne kulture.

Kulturna politika kao koncept je sirok pojam koji se odnosi na shvatanje nacionalng identiteta, formiranje kulturnog zivota, kao i na aktivnosti u globalnoj kulturnoj produckiji, umetosti i akademskim disciplinama. Kulturna politika svake uredjene drzave mora da ima jasne ciljeve i programe i funkcionalne institucije koje sprovode njenu politiku. Kulturna politika je istovremeno lokanlna i transnacionlana. Ona ima opsirnije i dugorocnije ciljeve vezane za jedan narod, i kolektivno shvatanje sebe i svog grupnog identiteta. Zato kulturna politika ne moze da bude sastavljena od interesa koje preokupira trenutna partijska politika. Barem to nije slucaj u svim kulturnim kontekstima drzava u kojima sam bio ukljucen, kao sto su Kanada, Velika Britanija i Irska.

U odsustvu bilo kakvog organizovanog sistema, ulica pravi svoj sistem. Kao posledica, kultura u Srbiji je u vakumu u kome se u odsustvu konstruktivne zamisli i vizije formira na ulici, pijaci, kroz komercijalne produkte, stvara se ad hoc i onako usput. Pojedinci se sami ogranizuju u celine i grupe, reagujuci od momenta do momenta na desavanja, ziveci na socijalnoj pomoci drzave koja ima sve manje para. Mladi talenti se bore dokle mogu, prolaze uglavnom neprimeceni, a onda se konformisu, pobegnu u inostranstvo ili ugase… Srbija rasadnik talenata i izvanrednih potencijala je sada u kulturnom kolapsu. Napustena Srpska kultura se gusi u sundu i kicu, u privatnoj produkciji koja moze da se proda, gusi se u intelektulanom samokaznjavnju i samomrznji, u kolektivnoj depresiji. Uvozi intelektualni i duhovni otpad globalnog trzista mas-medijskih prizvoda.

Nedostatak izgradjene kulturne politike rezultira u odsustvu vizije i dugorocnog plana. Da li se iko seca nekog znacajnog doprinosa koji je neki bivsi ministar kulture imao u Srbiji za poslednjih dvadeset godina? Sta je unapredjeno i ocuvano? Naprotiv, sve ukazuje da je kultura u haosu, razgradjivana, da stenje, da je zasnovana na individualnim inicijativama.

Kao sto znamo kultura je ziva tvorevina (sama rec ‘cultura’ na Latinskom znaci kultivacija, nesto sto se gaji, kao u agraru i odnosi se na kultivaciju duse). Kultura je zivi drustveni ogranizam, formiran od razih interesih sfera i vrednosnih sistema, socijalnih grupa koje nisu homogene i koje lobiraju razne tendencije. Medjutim, kultura u Srbiji je u zaledjenom obliku, u frizeru gde se i dalje cuvaju institucije bivse drzave.

Razumljivo je zasto Srbija nema kulturnu politiku! Jer sadasnji tezak mamurluk od proteklih 20 godina, ratova, izolacije, siromastva, lazi i korupcije, vladavine kriminala i prepotencije drzavnih sluzbenika nije bas pogodno tlo na kome moze se napravi model kulturne politike, Evropski model. A Internacionalna Srbija bi imala na cemu da gradi svoj kulturni model iz Srbije proslosti, Srbije Andirca, Crnjanskog, Ducica, Tesle, Vladike Nikolaja, Slobodana Jovanovica, iz danasnje Srbije Noleta Djokovica, Kusturice, Bijane Srbljanovic, Bregovica. Jer Srpski kulturni model nije u tome da se kopiraju tudje vrednosti, i da se nasilno namecu necije kulturne tvorevine. Nije u iskljuicvosti i dominaciji jedne ideje. Koncept Evropske zajednice, je unija, skup razlicitih naroda, koji i ako su kulturno drugaciji dele veoma puno toga slicnog. Upravo se na prihvatanju razlicitosti zasniva kulturna zajednica, kroz postovanje i ravnopravnost kultura svih naroda. 

Kulturna politika Srbije nije samo vazna za lokalnu infrastrukturu vec se odnosi na internacionalnu interakciju i odnos sa svetom. To sto Srbija nije tokom devedesetih uspela da napravi kulturnu politiku (za razliku od Hrvatske) je imalo katastrofalne posledice po njenu internacionalnu poziciju, i u velikoj meri doprinela formiranju internacionalne medijske percepcije koja je dovela do embarga, izolacije, a kasnije i do uspotavljanja imidza iz Haga da je Srbija jedini zlocinac Balkanskih ratova.

Na primer, kroz pazljivu izgradnju internacionalne percepcije kao deo svoje nacionalno-kulturne politike, Britanija je kroz Sekspira a Amerika kroz Holivud ostvarila kolonijalnu dominaciju. Prva asocijacija na Ameriku je vec poznata: mucno sladunjavi klise americkog sna. A nikako nije da oko 50 miliona ljudi zive na granici bede i gladi, najbrza rastuca socijalna grupacija su ljudi koji zive od 2 ili manje dolara dnevno, 4 od 5 odraslih se bore sa problemima neizvesnosti zbog nemanjs stalnog posla, ekonosmka neravnoporavnost je najveca od svih zemlja razvijenog sveta, gde je smrtnost dece do 5 godina slicnija Maleziji i Saudiji Arabiji nego razvijenom svetu. Ali imidz Amerike u popularnoj svetskoj imaginaciji je uzvisena Statua Slobode na Liberti ostrvu, ne trinaestogodisnja crkinja na krak kokainu prostituisuci se u Halremu.

Srbi kao jedan veoma stari narod sa jakom kulturnom tradicijom su vec sami po sebi utkani u ono sto cini Evropske vrednosti. Medjutim te vrednsoti treba osloboditi, uspostaviti u sistem, dati ciljeve, napraviti programe i efikasne profesionane insitucije. Ali to mora da se uradi jako brzo i pametno…

Polazem velike nade u novog ministra da ce biti vizionar a ne samo drzavni administrativac. Da ce izgraditi platformu za kulturnu politiku Evropske Srbije. Sada je potrebna inekcija kolektivnog verovanja i optimizma da bi se ozivela kultura u Srbiji. A politicka podrska ocigledno postoji. Premijer Dacic je povukao potez, i sadasnja vlast je resila da se sada upusti u veoma ozbiljne promene. Jer sutra je vec kasno… “sutrasnjica je otkazana”, da citiram Hajnera Milera. 

Prof.Dr. Aleksandar Sasha Dundjerović

---