Kulturna politika Srbije – ‘Ma od toga nema ništa!’

Reakcije na moj clanak ‘Ministar ne sme da cuti’ u Politici (objavljen 26 Juna) su bile mnogobrojne! Medjutim, zapanjilo me je da su bile istovetne. Veliki broj istih komentara na clanak vezano za inicijativu da se otpocne proces resavanja kuturne politike u Srbiji. Ako sam pre clanka u Politici bio zacudjen zasto Ministar cuti, sad sam jos vise zacudjen koncenzusom misljenja javnosti po pitanju kulturnih promena. Svi se slazu sa sledecim: ’Ma od toga nema nista, slabo ce tu sta da se promeni!’. Komentare sam dobio od poznatih, koji pripadaju socijalno razlicitim grupama, i nepoznatih, a svode se na to da od pisanja i protesta nece da bude nista.

Kako je moguce da je komentar javnog mnjenja: ‘od toga nema nista’; ‘protesti kulturnih aktivista i uglednih kulturnih radnika Srbije nece imati nikakvih rezultata’. Ne razumem! Zbog cega se intelektualna elita koja je protestvovala, elita jednog naroda smatra obezvredjenom a njihova akcija nevaznom? Zasto je takav polozaj intelektualca danas u Srbiji? Odakle tolika podvojenost politike, intelgencije i naroda?

Posto ne razumem Srbiju, ne shvatam kako to ona danas funkcionise, vracam se na ono sto mi je poznato. Idem u Englesku, gde sam 17 godina ziveo pre odlaska u Republiku Irsku, doktorirao i predavao na elitnim Univerzitetima. U Velikoj Britaniji je intelektualna elita u prvim drustvenim redovima, oni su lideri, od drzave od univerziteta, preko poslovanja a pogotovo u kulturi. Oni su odgovorni svom narodu. Kroz koji drustveni proces se pravi  intelektualna elita? Kroz dugo godina obrazovanja, vrednog rada i postepenog uspona kroz relevantne institucije. A pripreme za najbolje drustvene pozicije pocinju jos od obdanista.

Ja moram u istu trku da se ukljucim. Moja dva sina zive u Engleskoj, idu u osnovnu skolu. Da bi se upisali u skolu, koja je jedna od boljih u gradu u kome zive, pre toga isli su u elitno obdaniste. Institucionalizovani su jos kao jako mali. Moj stariji sin vec dve godine uzima private casove kako bi se upisao u najbolju srednju skolu sa jednim od najtezih prijemnih ispita. To je neophodno jer je prohodnost iz tih srednjih skola na najbolje univerzitete u Britaniji kao sto je Oxford, Cambridge ili Manchester Univerzitet skoro zagarantovana. Sa tih univerziteta se ide na najbolje poslove, na sam drustveni vrh. Tu se, kao po pravilu, pocinje od nule da bi se eventualno kroz neko vreme i dokazivanje postepeno doslo do vodecih pozicija. Pritom naravno nista nije zagarantovano, jer sve zavisi od licnog kvaliteta, istrajnosti i rezultata rada. Jako je vazno da se bude deo tog sistema i da se pripada krugu ljudi koji ce sutra da preuzmu vodece pozicije. Tako sistem jedne zemlje koristi najbolje ljudske potencijale, da bi zajednica isla napred i za opste dobro.

Za obrazovanje kao i za kulturu treba vreme, ne moze nista da se ostvari preko noci. Ne moze da se postane lider samo zato sto si nekome dobar drug. Nemoguce je, ne zato sto se drugovi ne pomazu u Britaniji, vec zato sto neko ko nema odredjeno obrazovanje i drustveni profil, ko nema proverene rezultate, ne moze da ima pristup krugovima koji predstavljaju drustveni vrh.

To je Britanski model, ali njima je lakse. Britanjia nije imala revoluciju, i ideologiju gde su ljude iz sume preko noci uselili na Dedinje samo zato sto ih je metak omasio. Nije imala decenijama negativnu selekciju gde su intelektualci proganjani i proterivani iz zemlje samo zato sto su imali drugacije misljenje od vladajuceg jednopartijskog rezima. I naravno nije imala devedesete, ratove i socijalni inzenjering u kome se promenila demografska struktura jednog naroda. Nije imala ni masovnu emigraciju mladih i intelektualno sposobnih kao i nasledje drustvene korupcije na svim nivoima. Nije ucenjivana od Evrope i Amerike poslednjih dvdeste godina, nema i sud u Hagu posvecen svojim sunarodnicima.

Shvatio sam! Znam zasto Srbija ovako reaguje. Zasto sto je intelektualac neko ko u popularnoj imaginaciji u Srbiji zapravo ravan nuli i totalno obezvredjen! Jer kroz decenije negativne selekcije, intelktualac u Srbiji je sveden na obezvlascenu poziciju, on nema nikakvu politicku ni drustvenu moc, ne moze nista da uradi, moze samo da prica, ali ne i da ucestvuje u procesu odlucivanja. Diskurs moci ne pripada intelektualcu, moc pripada drugovima i prijateljima koji su iznikli na tragediji Srbije u polednjih decenija. To i objasnjava zasto manje vise ista imena kruze u Srpskoj politici u vec skoro tri decenije. Oni koji imaju vlast, ne moraju da pricaju, nemaju potrebe za tim, jer imaju vlast. I sto manje pricaju manje su sanse da se vidi da nemaju sustinski sta da kazu. I kad je bila sansa da se zemlja povede sa jednim veoma jakim intelektualcem na celu, zavrsilo se sa metkom.

‘Od toga nema nista’ – se ne odnosi na ljude, na vlasti, ni na Minstra kulture, vec na to da od price nema nista, a da je vlast sama po sebi sve. Od javne debate i demokratije koja to podrazumeva, nema nista. To je problem shvatanja sopstvenog i kolektivnog identiteta, ponasanja i razmisljanja.

Javni diskurs ne postoji kod onih koji imaju vlast i moc u Srbiji. Sad razumem Minsitra koji cuti, on ne cuti, on samo nema potrebu da prica, jer ima vlast. Njemu ne treba javna debata on ima moc odlucivanja.

Shvatio sam, ali se ne slazem. Mora da moze i u Srbiji drugacije. Jer Evropska Srbija mora da prihvati Evropske tradicije, gde se politicka moc ostvarjuje kroz javnu debatu, kroz otvoreno drustvo, gde oni koji su lideri imaju obaveze prema onima koje predvode. Ja verujem u sistem u kome se izabiraju najbolji da predvode i koji svojim rezultatima pobedjuju. Ja verujem u istrajnost ljudskog duha i mogucnost promene na bolje. Znam da je moguce, video sam to. Narod je prepoznao vlast, bez tog prepoznavanja vlast ne postoji, ona ne moze i ne sme da postoji sama za sebe, da bude odvojena od naroda kome treba da sluzi. To nije Evropa. Samo Ministar nije kriv jer on prati nasledjen sistem razmisljanja i ponasanja. Ali bez vlasti Ministar postaje ono sta je bio i pre nego sto je postao covek koji odlucuje…a sad bas i ne znam  sta je bio pre, davno sam otisao iz Srbije a Google pretrega ne daje mnogo rezulta o njemu. Valjda je bio miran i povucen covek koji se nije mnogo angazovao ali je bio dobar prijatelj.


2 Comments on “Kulturna politika Srbije – ‘Ma od toga nema ništa!’”

  1. masha says:

    lepo, lepo… Ministar je vlasnik Moderne garaze – privatnog muzeja automobila i jednog od retkih privatnih pozorista u BG-u, kao i jedne od najboljih i najstarijih poslasticarnica. Sve ostalo – jeste slika u kojoj zivimo mi ovde

  2. Pa lepo je sto je gospodin ostvaren u svim tim kategorijama koje same po sebi nista neznace i nemaju nikakve veze sa drustvenom i politickom moci i obavezom , kao ni kredibilitetom da se bude na viskom i vaznom polozaju iz kulture.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s