OPUŠTENO

Beograd iz drugačije perspektive – utisci sa gostovanja Kolektiv teatra sa predstavom “Smrt trgovačkog putnika” u Beogradskom dramskom pozorištu.

“Divno smo se proveli u Beogradu …Želimo da dođemo opet … Imate sjajnu publiku; sposobne, vrhunske profesionalace koji rade u pozorištu. Bilo je zadovoljstvo igrati u Beogradskom dramskom pozorištu”…To su bili komentari američkih i irskih članova Kolektiv teatra, posle gostovanja u Beogradu, sa projektom “Smrt trgovačkog putnika” 31. maja i 1. juna u BDP-u. Da, dolazak u Beograd je bio zaista nezaboravan na više nivoa: profesionalnom – igranje ovog komada na sceni Beogradskog dramskog bio je izazov obzirom na kultni status Milerove drame; kulturološkom – ovo je prva produkcija iz Korka koja je ikad gostovala u Srbiji i glavnom gradu; ličnom – niti jedna predstava koju sam radio nije igrana u Beogradu od 1992, pa je to bilo veoma emotivno iskustvo za mene. Kako to u životu obično biva, ono što se na kraju ispostavilo kao veoma uspešno međunarodno gostovanje, počelo je kao najstrašnija noćna mora. Sve što je moglo da krene naopačke – desilo se: loša komunikacija po logici “izgubljeni u prevodu”, prouzrokovala je da smeštaj glumaca ne bude po principu “zajedničkog apartmana”, već “zajedničkih kreveta”; dizajn svetla za predstavu snimljen na čip bio je neupotrebljiv u BDP-u; morao sam da iznajmim veći i moćniji projektor pošto postojeći nije bio dovoljan; AV materijal koji čini trećinu predstave i u interakciji je sa glumcima nikako nije mogao da bude učitan i emitovan preko softvera koji je u upotrebi; najzad, posle prvog izvođenja, jednoj od glumica je umro otac, te se u toku noći vratila za Irsku, a mi smo morali napravimo preraspodelu uloga (Anarosa Batler je odigrala sve mlade, ženske likove). Međutim, uz pomoć svih – što iz BDP-a, predvođenih sjajnim dizajnerom svetla Arsom (Dragan Arsenić) i tehničkim direktorom Igorom Popovskim, te saradnika Kolektiva – Mateje Ristića zaduženog za audio i video produkciju, kao i glavnog glumca Patrika Kronina, koji je improvizovao obe večeri u najboljoj tradiciji profesionalnog prilagođavanja “datim” okolnostima, uspeli smo da izvedemo dve predstave koje je publika odlično primila.

Gde se nalazi Srbija?

Ne postoje direktni letovi iz Korka za Beograd. Putovali smo iz Dablina, preko Brisela… sve u svemu više od 14 sati, pa je i to bila avantura za sebe… Logično je da putovanje toliko traje kada je u pitanju odlazak u Singapur ili na plaže Puketa, ali u Srbiju?!? Iako umorni, svi iz Kolektiva su stoički podneli polazak u tri ujutru, i dolazak u Beograd u pet popodne. O Srbiji se ne zna mnogo. Mnogo manje nego što ljudi ovde vole da misle. U stvari, čak i lokaciju treba dodatno kontekstualizovati… Mlađi članovi trupe preplavili su Fejsbuk postovima o svom putovanju u Srbiju … što je izazvalo veliko interesovanje njihovih prijatelja: neki su brkali Srbiju i Siriju; drugi su na pitanje gde je to, dobili odgovor: ispod Hrvatske, a iznad Grčke. Starijima od 40 pominjanje Jugoslavije je pomoglo, mlađima od 20 – Egzit je bio jasan pojam. U svakom trenutku naš boravak u Beogradu pratilo je preko 3500 ljudi preko društvenih mreža.

Kao prvi put

Beograd im se dopao na prvi pogled – iz mini busa. Odmah su naučili da kažu “opušteno” i “ekstra, brate”. Novi Beograd im je zaličio na Toronto (iz meni apsolutno nejasnih razloga), nisu mogli da sačekaju most i pogled na dve reke… Na Guglu su našli sve što ih je zanimalo – a sad su hteli – odmah, sve i da vide: “Kalimegdan”, Dunav i Savu, Narodno pozorište, beo gradske noćne klubove (koji su ih najviše zainteresovali). Posle mnogo godina osećao sam se kao da dolazim u gotovo prijatno i potpuno novo mesto! Gledano njihovim očima, shvatam kako je ovo super grad… Zašto ne dolazim češće u Beograd, sjajan je za kratak predah! Dok smo se približavali Slaviji, iz pravca starog Železničkog mosta, svi su uzdahnuli u šoku: Šta je ovo? Pokazivali su na dve razrušene zgrade u Nemanjinoj ulici. “Ah, da”, rekoh, “NATO je bombardovao Beograd 1999. godine”. Mlađi članovi nisu imali pojma o čemu govorim, u vreme balkanskih ratova 90-ih godina bili su tinejdžeri… Stariji su se mutno sećali, ali nisu bili sigurni šta se dogodilo. Rekli su: zašto, kako, šta je bio razlog? Sad, kako objasniti u jednoj ili dve rečenice to što se desilo, tokom turističkog razgledanja iz mini busa na putu ka Pozorištu? “Pa … Amerikanci … oni su…” zamuckivao sam, “slično kao u Iraku”… to su shvatili, ali – srećom, stigosmo do Salvije i njihova pažnja je negde drugde. Ono što je stvarno glumce iznenadilo je Beogradsko Dramsko Pozorište: kao prvo – velika, pregledna sala sa gotovo perfektnom akustikom; kao drugo – broj od petnaest tehničara je “zapanjujući broj”; kao treće – obim repertoara i veličina ansambla! “Kako su srećni u Beogradu što imaju repertoarske teatre sa stalnim ansamblima” i svim pratećim službama. Everiman teatar u Korku ima oko 10 stalno zaposlenih. Glumci su angažovani po projektu, kao i tehničari, menadžeri, inspicijenti… Morao sam da iznajmim na dva sata profesionalne šminkere (samo za toliko smo imali para) da poduče glumce kako da se SAMI šminkaju za “Smrt trgovačkog putnika”.

Bez razbijanja iluzija 

Nisam želeo da im objašnjavam da 70% budžeta pozorišta ide za plate i da zato ostaje veoma malo za produkciju. Kao i koliko su te plate bedne.. Kako je prošle godine u čitavom Beogradu napravljeno jedva desetak ozbiljnih produkcija. Da je to smrtonosni virus, bolest bez leka. Novca za nove predstave nema, pošto finansijska podrška služi za održavanje zaposlenih i infrastrukture na nivou golog preživljavanja. Zato što ne postoji model po kom bi se stvari promenile, već samo opšta konfuzija slabo obaveštenih, kulturno klaustrofobično-ksenofobično- nostalgičnih, veoma siromašnih.. Ne postoji Zakon o pozorištu, a kulturna politika… šta sa kulturnom politikom, kad ne postoji nacionalna politika! Sve je od danas do sutra, od trenutka do trenutka… Ne postoje čvrsti kriterijumi, pa svako objašnjenje može da se “proda” javnosti. Ništa od toga nisam želeo da im kažem… Bolje da veruju u bajku o pozorišnim umetnicima o kojima se brinu, koji imaju podršku. I ja sam poželeo da se uljuljkam u takvu sliku: Beograda i Srbije kao utočišta za umetnost, kulturu i pozorište. Niko na sreću ne razume srpski, tako da nisu mogli da saznaju za očajne okolnosti u kojima je umetnička zajednica, krizi u pozorištu… Odlučio sam da sve posmatram kroz prizmu tek otkrivenog turističkog pogleda na Beograd. Opušteno!

Aleksandar Dunđerović, Opusteno, Ludus, 2013, Broj 191-194, 25.

Available online at: http://www.udus.org.rs/Ludus/Ludus%20191.pdf

---