Razmisljanja o Ubijanju Kulture u Srbiji

Available online at:  http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ministar-kulture-ne-sme-da-cuti.lt.html

Verovatno nisam dobro surfovao on line izdanja nasih novima! Nema komentara o kulturnom protestu! Uz  nedeljnu jutranju kafu na 16°C oblacnog, vetrovitor  i kisnog Korka, trazim da vidim javnu debatu o kulturi u Srbiji… Jedino sto vidim je da je bilo na portestu oko 800 ljudi, na 35°C. Sa moje tacke, ne zvuci lose, biti na 35°C u najlepsem delu Beograda. U poredjenju sa radnicima koji drze strajk gladju u starim halama…ili godinama nesiplacnim platama ljudima iz Zastave, pa invalidima rata koji gladuju…i nije neka senzacija. Prag tolerancije na bol je u Srbiji veoma visok. Razumem to.

Medjutim, ono sto ne razumem je indiferentnost politicke vlasti da se angazuje na problemu,  koji je sad vec prerastao u ulicne porteste,  i koji postoji vec vise decenija.  Neverovatno je da nema politicke vizije ljudi iz valsti…recimo saveta ili ministra kulture, oko toga kako da se resi postojeca situacija: kako da se napravi uspesna kulturna tranzicija u institucionalnom pozoristu od subvencionisanog, socijalistickog i samupravnog modela iz ’70-tih, u modenri oblik poslovanja kakva je danas u inistitucionalnim nacionlanim pozoristima i kulturnim ustnovama u Evropi. Pri toj tranziciji treba sacuvati ono sto je vredno i bogato nasledje Srpske kulture  i pozorista. Kaze Gorcin Stojanovic, parafrazirajuci ga, da je predhodna vlast ubijala kulturu a ova ce sad da ugasi svetlo. Ozbiljan komentar-ali nema povratne reakicje.

Sada mi je malo lakse, ljudski! Cudio sam se sto niko od odgovrnih se ne angazuje na problemu kulturne politike i pozorisnog modela upravljanja, o cemu sam pisao u dva clanka u Ludusu, i govorio u intervjuu u Politici i emisiji Krug 2 na RB2. Tisina, niko nista…

A sve je pocelo jos u Decembru 2012 kada sam pisao za Ludus inspirisan situacijom u Ateljeu 212 i sukobu  oko modela upravljanja tim pozoristem. Knjiga koju sam napisao pre 20 godina ‘Menadzment u Pozoristu‘ je imala za cilj da otpocne proces transformacije, da ukaze da postoje neki drugi modeli upravljanja, da bas nije svuda socijalisticko samoupravljanje. Knjigu je stampao Pozorisni Muzej Srbije 1993  a Voja Brajovic je pomogao oko finansiranja, potom su usledili i drugi radovi, ali tu se stalo. Implementacija se nikada nije desila.

Umetnici u centru Beograda sada protestvuju protiv postojeceg stanja u kulturi i pozoristu. Ali kako vidim nema odgovora od onih koji prave kulturnu politiku. Cute! A proces demokratije i intelektulne slobode je u tome da moze i mora da se razvija javna debata, da se angazuju strucni ljudi po svom kredibilitetu koji bi bili pozvani da o necemu odlucuju. Da se vidi razlika u misljenjima. I upravo u tom procesu argumenta i kontra-argumenta se gradi i razvija ideja o kulturnom modelu. Naprosto predstavljati samo jednu viziju je pogresno, jer ne postoji samo jedan nacin misljenja oko nekog problema. A iz iskustva znamo da je sklonost jednoumlju pogubna po Srbiju sudeci po desavanjima iz poslednjih par decenija.

Posto ne shvatam zasto vlast u Srbiji cuti, vracam se u mislima na ono sto dobro poznajem,  u svoj drugi grad London. I sad sam na slicnoj lokaciji Beogradskog protesta, na Trafalgar Square-u izmedju Nacionalne Galerije (National Gallery) i Nelsonovog spomenika (Nelson column) sa cetiri lava cuvara. Tu su sada Britanski umetnici, i istaknuti pozorisni stvaraoci, direktor Kraljevskog Nacionlanog teatra, ljudi iz institucija kulture. I imaju medijsku paznju i kazu jasno da se kultura unistava. Kazu da je vlast za to odgovorna jer ne daje dovoljno subvencija. I onda niko nista iz vlasti ne odgovara, nema kontra argumenata… Cute ! To je nemoguce! Otprilike odgovr bi bio (kao sto i jeste argument vlasti u Velikoj Britaniji koja je sasekla fondove kulturi otkada su konzervativci dosli na vlast): ‘nema para za kulturu, jer kultura nije prioritet zbog eknomske krize, ali zato cemo da finansiramo institucije od nacionalnog znacaja i vec smo ulozili puno u ovo… i planirmo da ulozimo i razvijamo ono…’ U redu, to je neki odgovor, Engleski odgovor. Mada nije prilagodljiv za Srbiju, jer ulaganje u Srbiji u kulturu je moralna i politicka obaveza.  Kada se nacionalna kultura podriva u momentu preispitivanja nacionalnog identiteta, onda je to mnogo vise od kulture kao instrumenta obicne zabave.

Idem u Dublin. U Irskoj profesionalno zavisim od drzavne kulturene politike. I sad na platou ispred Irskog Parlamenta a preko puta Triniti Koledza okupili su se ugledni Irski umetnici, tu bas pored  Samjuel Beket Centra, da protestuvuju zbog ubijanja Irkse kulture. A minister za umetnost, nasledje, Irski jezik i kulturu James Jimmy Deenihan cuti i ignorise ih, ne oseca se prozvan nema potrebu da im odgovori. Ne angazuje se po tom pitanju! To je nemoguce. Jimmy bi bio ministar jos pola sata – toliko koliko da pozove taxi i spakuje svoj lap top.

Ne, to je nemoguc scenario u bilo kojoj Evropskoj zemlji. Zid tisine i nemocno ponavljanje istih reci o svojim pravima  je primerenije za Kafkin Proces ili Munkov Krik, ali ne i za savremenu Evropsku kulturu i drzavu. Politicka volja mora da postoji jer ako precednik vlade Srbije, Ivica Dacic, kaze da je ‘Bez Evrope dzungla, Evropu u svaku misao i kost‘ onda to podrezumeva pravljenje Srpskog Evropskog kulturnog modela, a to se nikako ne radi kroz ignorisanje, cutanje, i pustanje da se stvari ‘srede’ same od sebe…jer  nece…

Nacionalni identitet je direktno povezan sa kulturnom politikom i kolektivnim shvatanjem sebe. Predlazem vlastima u Srbiji da organizuje internacionalnu konferenciju, ja cu da pomognem preko mog Univerziteta i jos nekoliko kljucnih Evropskih Univerziteta i ustanova koje se profesionalno bave kulturnom politikom. Otvoricemo konstruktivnu diskusiju na temu kulturne politike kroz konkretne primere, statistike i razlicite prezentacije istrazivackih radova i pogleda zasnovanim na onome sto se sada desava u modelima upravljanja kulturnim institucijama. Ti rezultati bi pomogli da se formiraju ideje za radnu grupu koju bi vlada Srbije morala da formira sa zadatkom da pripremi nacrt kulturne politike Srbije od misije, finansiranja do zakona o poslovanju. Promena mora da bude sveobuhvatna jer je Srbija preskocila mnogo stepenica u razvoju u poslednjih 20 godina. A u medjuvremenu kulturi ostaje ulica kao mesto protesta i zivota.

---