Srpska Kulturna Politika… ?
Posted: September 13, 2013 Filed under: Uncategorized | Tags: kultura, ministar kulture, politika, pozoriste Leave a commentDa li Srbija ima izgradjenu nacionalnu kulturnu politiku? Ili je to drzavna kultura koja iskljucivo reaguje na partijske interese onih koji su na vlasti?
Smatram da Srbija ne samo da nema izgradjenu nacionalnu kulturnu politiku danas, vec da je nikada nije ni imala. Od pocetaka raspada bivse Jugoslavije, krajem osamdesetih nije uspela da uspostavi svoju kulturnu politiku. Imala je svoju kulturnu funkcionalnost u okviru Jugoslavije, ali to nije bila Srbija. Srbija je i dalje ostala zarobljena u glomaznom post-SFRJ mehanizmu drzavne kulture.
Kulturna politika kao koncept je sirok pojam koji se odnosi na shvatanje nacionalng identiteta, formiranje kulturnog zivota, kao i na aktivnosti u globalnoj kulturnoj produckiji, umetosti i akademskim disciplinama. Kulturna politika svake uredjene drzave mora da ima jasne ciljeve i programe i funkcionalne institucije koje sprovode njenu politiku. Kulturna politika je istovremeno lokanlna i transnacionlana. Ona ima opsirnije i dugorocnije ciljeve vezane za jedan narod, i kolektivno shvatanje sebe i svog grupnog identiteta. Zato kulturna politika ne moze da bude sastavljena od interesa koje preokupira trenutna partijska politika. Barem to nije slucaj u svim kulturnim kontekstima drzava u kojima sam bio ukljucen, kao sto su Kanada, Velika Britanija i Irska.
U odsustvu bilo kakvog organizovanog sistema, ulica pravi svoj sistem. Kao posledica, kultura u Srbiji je u vakumu u kome se u odsustvu konstruktivne zamisli i vizije formira na ulici, pijaci, kroz komercijalne produkte, stvara se ad hoc i onako usput. Pojedinci se sami ogranizuju u celine i grupe, reagujuci od momenta do momenta na desavanja, ziveci na socijalnoj pomoci drzave koja ima sve manje para. Mladi talenti se bore dokle mogu, prolaze uglavnom neprimeceni, a onda se konformisu, pobegnu u inostranstvo ili ugase… Srbija rasadnik talenata i izvanrednih potencijala je sada u kulturnom kolapsu. Napustena Srpska kultura se gusi u sundu i kicu, u privatnoj produkciji koja moze da se proda, gusi se u intelektulanom samokaznjavnju i samomrznji, u kolektivnoj depresiji. Uvozi intelektualni i duhovni otpad globalnog trzista mas-medijskih prizvoda.
Nedostatak izgradjene kulturne politike rezultira u odsustvu vizije i dugorocnog plana. Da li se iko seca nekog znacajnog doprinosa koji je neki bivsi ministar kulture imao u Srbiji za poslednjih dvadeset godina? Sta je unapredjeno i ocuvano? Naprotiv, sve ukazuje da je kultura u haosu, razgradjivana, da stenje, da je zasnovana na individualnim inicijativama.
Kao sto znamo kultura je ziva tvorevina (sama rec ‘cultura’ na Latinskom znaci kultivacija, nesto sto se gaji, kao u agraru i odnosi se na kultivaciju duse). Kultura je zivi drustveni ogranizam, formiran od razih interesih sfera i vrednosnih sistema, socijalnih grupa koje nisu homogene i koje lobiraju razne tendencije. Medjutim, kultura u Srbiji je u zaledjenom obliku, u frizeru gde se i dalje cuvaju institucije bivse drzave.
Razumljivo je zasto Srbija nema kulturnu politiku! Jer sadasnji tezak mamurluk od proteklih 20 godina, ratova, izolacije, siromastva, lazi i korupcije, vladavine kriminala i prepotencije drzavnih sluzbenika nije bas pogodno tlo na kome moze se napravi model kulturne politike, Evropski model. A Internacionalna Srbija bi imala na cemu da gradi svoj kulturni model iz Srbije proslosti, Srbije Andirca, Crnjanskog, Ducica, Tesle, Vladike Nikolaja, Slobodana Jovanovica, iz danasnje Srbije Noleta Djokovica, Kusturice, Bijane Srbljanovic, Bregovica. Jer Srpski kulturni model nije u tome da se kopiraju tudje vrednosti, i da se nasilno namecu necije kulturne tvorevine. Nije u iskljuicvosti i dominaciji jedne ideje. Koncept Evropske zajednice, je unija, skup razlicitih naroda, koji i ako su kulturno drugaciji dele veoma puno toga slicnog. Upravo se na prihvatanju razlicitosti zasniva kulturna zajednica, kroz postovanje i ravnopravnost kultura svih naroda.
Kulturna politika Srbije nije samo vazna za lokalnu infrastrukturu vec se odnosi na internacionalnu interakciju i odnos sa svetom. To sto Srbija nije tokom devedesetih uspela da napravi kulturnu politiku (za razliku od Hrvatske) je imalo katastrofalne posledice po njenu internacionalnu poziciju, i u velikoj meri doprinela formiranju internacionalne medijske percepcije koja je dovela do embarga, izolacije, a kasnije i do uspotavljanja imidza iz Haga da je Srbija jedini zlocinac Balkanskih ratova.
Na primer, kroz pazljivu izgradnju internacionalne percepcije kao deo svoje nacionalno-kulturne politike, Britanija je kroz Sekspira a Amerika kroz Holivud ostvarila kolonijalnu dominaciju. Prva asocijacija na Ameriku je vec poznata: mucno sladunjavi klise americkog sna. A nikako nije da oko 50 miliona ljudi zive na granici bede i gladi, najbrza rastuca socijalna grupacija su ljudi koji zive od 2 ili manje dolara dnevno, 4 od 5 odraslih se bore sa problemima neizvesnosti zbog nemanjs stalnog posla, ekonosmka neravnoporavnost je najveca od svih zemlja razvijenog sveta, gde je smrtnost dece do 5 godina slicnija Maleziji i Saudiji Arabiji nego razvijenom svetu. Ali imidz Amerike u popularnoj svetskoj imaginaciji je uzvisena Statua Slobode na Liberti ostrvu, ne trinaestogodisnja crkinja na krak kokainu prostituisuci se u Halremu.
Srbi kao jedan veoma stari narod sa jakom kulturnom tradicijom su vec sami po sebi utkani u ono sto cini Evropske vrednosti. Medjutim te vrednsoti treba osloboditi, uspostaviti u sistem, dati ciljeve, napraviti programe i efikasne profesionane insitucije. Ali to mora da se uradi jako brzo i pametno…
Polazem velike nade u novog ministra da ce biti vizionar a ne samo drzavni administrativac. Da ce izgraditi platformu za kulturnu politiku Evropske Srbije. Sada je potrebna inekcija kolektivnog verovanja i optimizma da bi se ozivela kultura u Srbiji. A politicka podrska ocigledno postoji. Premijer Dacic je povukao potez, i sadasnja vlast je resila da se sada upusti u veoma ozbiljne promene. Jer sutra je vec kasno… “sutrasnjica je otkazana”, da citiram Hajnera Milera.
Prof.Dr. Aleksandar Sasha Dundjerović
Kulturna politika Srbije – ‘Ma od toga nema ništa!’
Posted: July 14, 2013 Filed under: Kultura 2 CommentsReakcije na moj clanak ‘Ministar ne sme da cuti’ u Politici (objavljen 26 Juna) su bile mnogobrojne! Medjutim, zapanjilo me je da su bile istovetne. Veliki broj istih komentara na clanak vezano za inicijativu da se otpocne proces resavanja kuturne politike u Srbiji. Ako sam pre clanka u Politici bio zacudjen zasto Ministar cuti, sad sam jos vise zacudjen koncenzusom misljenja javnosti po pitanju kulturnih promena. Svi se slazu sa sledecim: ’Ma od toga nema nista, slabo ce tu sta da se promeni!’. Komentare sam dobio od poznatih, koji pripadaju socijalno razlicitim grupama, i nepoznatih, a svode se na to da od pisanja i protesta nece da bude nista.
Kako je moguce da je komentar javnog mnjenja: ‘od toga nema nista’; ‘protesti kulturnih aktivista i uglednih kulturnih radnika Srbije nece imati nikakvih rezultata’. Ne razumem! Zbog cega se intelektualna elita koja je protestvovala, elita jednog naroda smatra obezvredjenom a njihova akcija nevaznom? Zasto je takav polozaj intelektualca danas u Srbiji? Odakle tolika podvojenost politike, intelgencije i naroda?
Posto ne razumem Srbiju, ne shvatam kako to ona danas funkcionise, vracam se na ono sto mi je poznato. Idem u Englesku, gde sam 17 godina ziveo pre odlaska u Republiku Irsku, doktorirao i predavao na elitnim Univerzitetima. U Velikoj Britaniji je intelektualna elita u prvim drustvenim redovima, oni su lideri, od drzave od univerziteta, preko poslovanja a pogotovo u kulturi. Oni su odgovorni svom narodu. Kroz koji drustveni proces se pravi intelektualna elita? Kroz dugo godina obrazovanja, vrednog rada i postepenog uspona kroz relevantne institucije. A pripreme za najbolje drustvene pozicije pocinju jos od obdanista.
Ja moram u istu trku da se ukljucim. Moja dva sina zive u Engleskoj, idu u osnovnu skolu. Da bi se upisali u skolu, koja je jedna od boljih u gradu u kome zive, pre toga isli su u elitno obdaniste. Institucionalizovani su jos kao jako mali. Moj stariji sin vec dve godine uzima private casove kako bi se upisao u najbolju srednju skolu sa jednim od najtezih prijemnih ispita. To je neophodno jer je prohodnost iz tih srednjih skola na najbolje univerzitete u Britaniji kao sto je Oxford, Cambridge ili Manchester Univerzitet skoro zagarantovana. Sa tih univerziteta se ide na najbolje poslove, na sam drustveni vrh. Tu se, kao po pravilu, pocinje od nule da bi se eventualno kroz neko vreme i dokazivanje postepeno doslo do vodecih pozicija. Pritom naravno nista nije zagarantovano, jer sve zavisi od licnog kvaliteta, istrajnosti i rezultata rada. Jako je vazno da se bude deo tog sistema i da se pripada krugu ljudi koji ce sutra da preuzmu vodece pozicije. Tako sistem jedne zemlje koristi najbolje ljudske potencijale, da bi zajednica isla napred i za opste dobro.
Za obrazovanje kao i za kulturu treba vreme, ne moze nista da se ostvari preko noci. Ne moze da se postane lider samo zato sto si nekome dobar drug. Nemoguce je, ne zato sto se drugovi ne pomazu u Britaniji, vec zato sto neko ko nema odredjeno obrazovanje i drustveni profil, ko nema proverene rezultate, ne moze da ima pristup krugovima koji predstavljaju drustveni vrh.
To je Britanski model, ali njima je lakse. Britanjia nije imala revoluciju, i ideologiju gde su ljude iz sume preko noci uselili na Dedinje samo zato sto ih je metak omasio. Nije imala decenijama negativnu selekciju gde su intelektualci proganjani i proterivani iz zemlje samo zato sto su imali drugacije misljenje od vladajuceg jednopartijskog rezima. I naravno nije imala devedesete, ratove i socijalni inzenjering u kome se promenila demografska struktura jednog naroda. Nije imala ni masovnu emigraciju mladih i intelektualno sposobnih kao i nasledje drustvene korupcije na svim nivoima. Nije ucenjivana od Evrope i Amerike poslednjih dvdeste godina, nema i sud u Hagu posvecen svojim sunarodnicima.
Shvatio sam! Znam zasto Srbija ovako reaguje. Zasto sto je intelektualac neko ko u popularnoj imaginaciji u Srbiji zapravo ravan nuli i totalno obezvredjen! Jer kroz decenije negativne selekcije, intelktualac u Srbiji je sveden na obezvlascenu poziciju, on nema nikakvu politicku ni drustvenu moc, ne moze nista da uradi, moze samo da prica, ali ne i da ucestvuje u procesu odlucivanja. Diskurs moci ne pripada intelektualcu, moc pripada drugovima i prijateljima koji su iznikli na tragediji Srbije u polednjih decenija. To i objasnjava zasto manje vise ista imena kruze u Srpskoj politici u vec skoro tri decenije. Oni koji imaju vlast, ne moraju da pricaju, nemaju potrebe za tim, jer imaju vlast. I sto manje pricaju manje su sanse da se vidi da nemaju sustinski sta da kazu. I kad je bila sansa da se zemlja povede sa jednim veoma jakim intelektualcem na celu, zavrsilo se sa metkom.
‘Od toga nema nista’ – se ne odnosi na ljude, na vlasti, ni na Minstra kulture, vec na to da od price nema nista, a da je vlast sama po sebi sve. Od javne debate i demokratije koja to podrazumeva, nema nista. To je problem shvatanja sopstvenog i kolektivnog identiteta, ponasanja i razmisljanja.
Javni diskurs ne postoji kod onih koji imaju vlast i moc u Srbiji. Sad razumem Minsitra koji cuti, on ne cuti, on samo nema potrebu da prica, jer ima vlast. Njemu ne treba javna debata on ima moc odlucivanja.
Shvatio sam, ali se ne slazem. Mora da moze i u Srbiji drugacije. Jer Evropska Srbija mora da prihvati Evropske tradicije, gde se politicka moc ostvarjuje kroz javnu debatu, kroz otvoreno drustvo, gde oni koji su lideri imaju obaveze prema onima koje predvode. Ja verujem u sistem u kome se izabiraju najbolji da predvode i koji svojim rezultatima pobedjuju. Ja verujem u istrajnost ljudskog duha i mogucnost promene na bolje. Znam da je moguce, video sam to. Narod je prepoznao vlast, bez tog prepoznavanja vlast ne postoji, ona ne moze i ne sme da postoji sama za sebe, da bude odvojena od naroda kome treba da sluzi. To nije Evropa. Samo Ministar nije kriv jer on prati nasledjen sistem razmisljanja i ponasanja. Ali bez vlasti Ministar postaje ono sta je bio i pre nego sto je postao covek koji odlucuje…a sad bas i ne znam sta je bio pre, davno sam otisao iz Srbije a Google pretrega ne daje mnogo rezulta o njemu. Valjda je bio miran i povucen covek koji se nije mnogo angazovao ali je bio dobar prijatelj.
Interview with Aleksandar Dundjerovic on Radio Belgrade 2 (Klub 2)
Posted: June 26, 2013 Filed under: Interview, Kultura Leave a commentInterview with Aleksandar Dundjerovic on Radio Belgrade 2 (Klub 2) 31 May 2013
VI STE JOŠ UVEK U TRANZICIJI…!?
Posted: June 25, 2013 Filed under: Kultura, Theatre Leave a commentDr Aleksandar Dunđerović o menadžmetu u pozorištu u Srbiji posle dvadeset godina i mogućim modelima tranzicije. 2 deo
Kolektiv teatar, „Višnjik”: Morin An Brajan i Atila Pesijah (sa festivala u Teheranu)
Okosnicu neprofitnog i državnog teatarskog modela u Sjedinjenim državama čine regionalna i lokalna (mesna, gradska) pozorišta. Osnovna razlika između ovog i modela komercijalnog pozorišta jeste u činjenici da neprofitne institucije imaju pristup javnim fondovima, državnim subvencijama (tj budžetskom novcu dobijenom preko naplate poreza) i donacijama. Kada sam u Velikoj Britaniji registrovao svoju kompaniju kao neprofitnu organizaciju, morao sam, kao nezaobilazan deo dokumentacije, da priložim Izjavu o misiji (najbliže terminološki bi ovde to bio Statut) sa u tančnine obrazloženim ciljevima, namerama i planovima. Gotovo identičnu obavezu bi trebalo da imaju državna ili lokalna pozorišta u Srbiji – da obrazlože planom rada i ciljevima produkcije svoj značaj i status u nacionalnoj kulturnoj strategiji. Sredstva se prikupljaju na osnovu zacrtanog plana i njegovog značaja za kulturnu politiku Fondova i Umetničkih organizacija Struktura registrovane neprofitne kompanije organizaciono bi najbliža bila srpskim nacionalnim, odnosno gradskim pozorištima. To je suština moje teze u knjizi od pre 20 godina, ali i ovog članka. Polazne tačke neprofitne organizacije (u smislu pozorišta kao poslovne firme) jesu Statut i Pravilnik rada (interni „zakoni“ poslovanja). Istovremeno, to je spisak: onih koji je poseduju (suvlasnici); onih koji njome rukovode; programskih ciljeva kakve će projekte producirati. Ako je grad vlasnik pozorišne zgrade, onda se rukovodioci imenuju kao predsednik, potpredsednik, sekretar i blagajnik. Od početka je jasno definisano ko je odgovoran za koja ključna zaduženja za funkcionisanje „poslovne firme“. Tako na primer – u funkciji predsednika i potpredsednika mogu biti – upravnik i umetnički direktor ili izvršni direktori i umetnički direktor, pa čak i umetnički direktor i dramaturg. Poenta je da oni koji obavljaju ove funkcije nisu isključivo menadžeri, već ljudi koji predstavljaju pozorište u javnosti. Uobičajeno je da pozorišni menadžeri nose stratešku i konkretnu odgovornost za osoblje, finansijski i administrativni aspekat funkcionisanja teatra. Opis posla zahteva komercijalno orijentisanog profesionalca, pošto bi trebalo da vodi i osmišljava marketinške, producentske i promotivne aktivnosti. Sekretar ima administrativnu funkciju i pravne zadatke (administrativni direktor). Blagajnik ima finansijsku odgovornost, te bi referenca mogla da bude funkcija finansijskog direktora (ili šefa računovodstva). Ovo je bazična struktura bilo koje neprofitne organizacije. Ako nije jasno šta kompanija predstavlja i šta i kako čini, nejasno je kako može uopšte da funkcioniše. Zaista, nemoguće/nedopustivo je da sve ove tri funkcije (strategija, administracija i finansije) obavlja jedna osoba. Istovremeno, moguće je da grupa glumaca bude u ulozi predsednika i potpredsednika, u smislu kolektivnog odlučivanja, ali nije moguće da dve grupe sa podjednakim ovlašćenjima upravljaju pozorištem: Upravni odbor sastavljen od članova organizacije i direktor/upravnik– menadžer koga imenuje grad ili region. Ko vodi ili poseduje pozorište ( rukovodeća odgovornost) treba da bude regulisano Statutom (kod nas), dokumentom poznatim i kao Izjava o misiji, koji je najvažniji pravni akt. Takođe, neprofitna kompanija mora da ima jasno regulisane pravno-svojinske odnose, pogotovu kada je u pitanju zgrada, tehnička oprema, scena, fundus i magacin, radionice itd. Statut mora da bude transparentan, te jasan u stavkama zašto je kompanija osnovana i koje ciljeve želi da postigne. Takođe je važno da u samom startu budu precizno definisani: finansijska struktura, način donošenja odluka, ovlašćenja, svojinski odnosi, stepen odgovornosti onih koji su zaduženi za vođenje pozorišta, te da te stavke prizna osnivač (grad, država – vlasnik teatra) koji obezbeđuje sredstva za rad. Da su u srpskom pozorištu ovako postavljene stvari – nesporazuma i sukoba poput onih u Ateljeu 212 jesenas – ne bi ni bilo, jer je jasno regulisanoko je odgovoran za upravljanje pozorištem i čija je svojina pozorišno zdanje. Situacije u kojima umetnički direktori sede „skrštenih ruku“, primajući punu platu – a ne učestvuju u stvaranju ili produkciji niti jednog komada u kompaniji u kojoj su zaposleni; ili u kojoj nastaje zabuna ili sukob oko repertoarske politike, koja nije od početka zacrtana i predstavljena, već se ad hoc i neplanski pravi, će biti iskorenjene. Radni zadaci su jasno određeni kao i odgovornosti onih koji rukovode. Kako subvencije neprofitnih pozorišta potiču od novca iz budžeta lokalne samouprave ili ugovornih sponzorstava (što svuda u svetu donosi umanjenje poreza donatorima) odgovornost prema poreskim obveznicima mnogo je veća. Na primer, u Velikoj Britaniji, Kraljevski nacionalni teatar (RNT) osnovano je ukazom Parlamenta tek 1963. godine, posle 130 godina lobiranja i jedno je od dva državna, subvencionisana pozorišta (druga je RSC – Kraljevska Šekspirova kompanija). Regionalna pozorišta obično sredstva ostvaruju preko nacionalnog Umetničkog saveta, koji je u ovom trenutku uveo ozbiljna ograničenja, u skladu sa merama za prevazilaženje globalne, ekonomske krize. Međutim, postoji veliki broj pozorišnih kompanija kojima je ovo jedini način finansiranja i njihov opstanak zavisi od sposobnosti da obezbede podršku vlade i privuku sponzore. Dakle, ovde je ideja da glumci u pozorištu imaju stalno zaposlenje neodrživa, bolje rečeno nezamisliva. Zapravo, radno mesto u ansamblima sa garantovanom mesečnom platom, penzijom, plaćenim odmorom, čak i ako nisu “na sceni”, kakva je praksa u Srbiji – bilo bi ostvarenje sna za britanske glumce. Sećam se da su svi engleski glumci iz moje kompanije Kolektiv, posle gostovanja sa predstavom „Višnjik“ na Joakiminterfestu u Kragujevcu 2009. godine (osvojila dve nagrade: za najbolju glumicu – Morin An Brajan i za najbolju produkciju), pričali mesecima kasnije, sa mešavinom fascinacije i neverice, o tome kako su njihove kolege u Srbiji u stalnom radnom odnosu! U američkom ili britanskom profesionalnom pozorištu dve retke i veoma značajne rečenice koje glumac može da izgovori sa velikim ponosom su : ‘Primam platu za glumački posao’, i ‘ja sam glumac u stalnom radnom odnosu’! To je više od nagrade za glumu ! Menjanje poslovne svesti i strategije, uvođenje promena u teatarski sistem i upravljanje, omogućavanje veće raznovrsnosti produkcionih modela – u Srbiji tek treba da se dese. Ovaj proces, međutim, nikako ne podrazumeva otpuštanje glumaca i jednogodišnje kolektivne ugovore, ili slepo preuzimanje stranih modela nametnutih regulativom Evropske unije, po „kopi-pejst“ sistemu, bez obzira na kulturne specifičnosti i konkretan kontekst. Pa negativne posledice takvog načina možemo da vidimo u finansijskom sektoru širom EU! Kolapsi ekonomija Grčke, Irske, Španije, Portugalije su primer unitaristički nametnutog pristupa kao rešenja koje treba da odgovara svima. Promena poslovne kulture i sistema vrednosti zasniva se na razumevanju problema koji su karakteristični za lokalnu sredinu, pronalaženje i prilagođavanje modela tako da mogu da budu prihvatljivi na terenu, u realnim okolnostima. Srbija ima sve uslove da prebrodi ovu tranziciju – postoje glumci (srpsko pozorište ima dugu i bogatu tradiciju vrhunskih umetničkih ostvarenja upravo zato što ima prvoklasne glumce), pozorišni umetnici i profesionalci, izuzetni scenski prostori i postoji zahvalna publika – što je čvrsta polazna tačka. Sada – treba da se kreira sistem. Uradite to, dodajte strategiju i principe poslovanja i srpski pozorišni život će krenuti novim putem – napred. Videli smo niz ministara kulture kako uglavnom besciljno taljigaju kroz svoj mandat, prosto održavajući stare strukture i… meni nejasno baš zašto, ali su oni verovatno mislili da su nešto značajno uradili… kako god bilo – rezultata nije bilo. Postoji nešto očaravajuće naivno, u stavu srpskih zvaničnika i vodećeg kulturnog establišmenta: oni preterano žele i slepo veruju da se problemi i krizne situacije brinu sami o sebi – rešavaju se sami, ili odu dalje, ili postanu bolji po svojoj sopstvenoj volji. Kao i u kulturi ista je situacija u politici, ekonomiji, pravdosuđu, zdravstvu. A to nije dobro, ne treba se baviti posledicama, već je neophodna akcija i to odmah! Akcija počinje sa kreiranjem nacionalne kulturne vizije/strategije i identiteta i uvođenjem onakvog pozorišnog menadžmenta i kulturne politike kakvi praktično i efikasno mogu da pomognu da se tranzicija realizuje. Nadam se, da za 20 godina pozorište u Srbiji neće više biti u tranziciji i da će druga vrsta članka biti napisana na ovu temu. Ili hoće?
Aleksandar Dundjerovic, Vi ste jos uvek u tranziciji…!?, Ludus, 2013, 189-190, 3.
Available online at: http://www.udus.org.rs/Ludus/Ludus_189_190%2025022013%20(1).pdf
JOŠ UVEK STE U TRANZICIJI…!?
Posted: June 25, 2013 Filed under: Kultura, Theatre | Tags: Aleksandar Dundjerovic, Ludus Leave a commentDr Aleksandar Dunđerović o menadžmetu u pozorištu u Srbiji posle dvadeset godina i mogućim modelima tranzicije. 1 deo
Dva su ključna razloga zbog kojih sam se odlučio da napišem ovaj tekst. Na razmišljanje o srpskoj kulturnoj politici najpre su me isprovocirali brojni novinski napisi o dešavanjima u jednom od najznačajnijih beogradskih pozorišta – Ateljeu 212. Glumci su pretili štrajkom, zatvaranjem teatara – što je, najblaže rečeno, do sa – da bilo nezamislivo. Čak i tokom NATO bombardovanja, 1999. godine, pozorišta su radila zbog profesionalnog ponosa i umetničkog prkosa. Sada je, međutim, došlo do sukoba između uprave i članova ansambla oko vizije, smisla i načina rukovođenja ovom institucijom. Rešenje nemile situacije u prestoničkom pozorištu morao je da nađe sam gradonačelnik Beograda, gospodin Dragan Đilas – formiranjem gradskog Saveta za kulturu, na čijem je čelu ista osoba koja je pre dvadeset godina pisala predgovor jednoj od mojih knjiga, profesorka dr Milena Dragićević Šešić. Upravo tu leži i drugi razlog za ovaj tekst – pre dve decenije Muzej pozorišne umetnosti u Beogradu objavio je moju, u to vreme tematski pionirsku knjigu, „Menadžment u pozorištu“. Morao sam da se zapitam šta se, odnosno šta se nije promenilo u organizacionom pogledu u srpskim teatrima za to vreme. Šta se dogodilo sa implementacijom savremenog menadžmenta, ko je uopšte odgovoran za rukovođenje srp skim pozorištima? Problem koji sam uočio 1993. godine u dlaku je ostao isti krajem 2012, a to je nedostatak modela koji bi olakšali tranziciju zastarelih, soc-realističkih i samoupravljačkih oblika subvencionisanih pozorišnih kuća u moderne organizacije, sposobne da funkcionišu po principima liberalnog tržišta. Napisao sam pre dvadeset godina „Menadžment u pozorištu“ sa željom da doprinesem što bržoj transformaciji jednoobraznog sistema subvencionisanih i pod patronatom vlasti pozorišta u savremenu, modelima funkcionisanja toliko raznovrsnu produkciju. Bila je to prva knjiga sa ovom tematikom na srpskom jeziku. Usledile su brojne studije, ubedljivije i znalačkije od moje – naivno potaknute praktičnim modelima drugih kultura (poput američke) koji bi mogli da budu primenjeni u Srbiji. Želeo sam da pomognem da se što brže uhvati korak sa ubrzanim promenama u svetu tokom devedesetih. Sarađivao sam sa uglednim pozorišnim profesionalcima poput Vojislava Brajovića i Dejana Mijača. Knjiga je našla svoje mesto u studijskim programima akademskih krugova, ali u praksi nije bilo niti jednog pokušaja njene primene. Tokom tih godina, Srbija se našla u vrtlogu žestokih ratova, korupcije na svim nivoima (političke, ekonomske, pravosudne), organizovanog kriminala, profiterstva svih vrsta. Kultura, pre svega pozorište, snalazila se u datim okolnostima sasvim pristojno. Gledališta su bila puna, repertoari zahtevni, glumci slavljeni, čak je bilo i sponzora i donatora da pomažu produkciju. Najznačajniji festivali, poput BITEFa i Sterijinog pozorja, opstali su. Konflikti, tenzije i nerazumevanje između uprava (menadžmenta) i članova ansambala (umetničkog sektora) u teatrima na svim nivoima, međutim, postali su očigledni i trans parentni. Imao sam svojevremeno ličnih iskustava sa ovakvim problemima u pozorištima u Nišu i Kragujevcu. Od kako je knjiga objavljena, predmet Menadžment u pozorištu našao je svoje mesto na studijama srpskih univerziteta –od najuglednijeg, državnog Fakulteta dramskih umetnosti, do privatnih – poput Univerziteta BK. Obrazovanje budućih pozorišnih menadžera obuhvata upoznavanje sa ključnim oblastima poput marketinga, odnosa sa javnošću, razvoja abonentskih (pretplatnih) kampanja, kalkulacija budžeta, sklapanja dokumentacije za konkurse, fondove i grantove, osmišljavanja projekata – od tehničkih, pravnih, fiskalnih, reklamnih do detalja angažmana ekipe, komunikacije sa umetničkim savetima i donatorima… Uprkos akademskim predispozicijama, u praksi se gotovo ništa od navedenog ne primenjuje planski u srpskim pozorištima. Čast izuzecima, naravno. Pitanje je ostalo isto – kako postići što bezbolnije ovu transformaciju? Teorija menadžmenta i marketinga u kulturi precizira „dva pravca tipične promene u ovoj oblasti: modernizaciju i konvergenciju (povezivanje, okupljanje oko ideje). To ukazuje na proces društvenog povezivanja oko određenih vrednosti tokom modernizacije, poglavito uslovljene principima zapadne ekonomije slobodnog tržišta.“ (Vas Taras i Pirs Stil „U pozadini Hofsteda: iskušavajućih Deset zapovesti međukulturnog istra živanja“, str. 44 „U pozadini Hofsteda“, Palgrejv 2009.) Razumevanje promena u kulturi poslovanja od početka osamdesetih je centralna tema studija marketinga i menadžmenta. Odnosi se na formiranje novog, specifičnog sistema vrednosti vezanog za društvenoekonomski progres. Zbog toga je problem oko transformacije srpskih pozorišta, koja su subvencionisana i pod patronatom države ili lokalne samouprave, mnogo bliži teorijama promena u kulturi poslovanja i biznisa. Pitanje je kako modernizovati i konvergovati poslovnu organizaciju koja funkcioniše na osnovu (još pre raspada Jugoslavije devedesetih godina) prevaziđenog socijalističkog modela samoupravljanja? Društveno-ekonomski položaj i način rada u srpskim teatrima potiče iz davno prošlog doba i realno – mesto im je u pozorišnim muzejima! Ipak, ove institucije i dalje su vođene po starim načelima, a uprave i nadležni organi vlasti uljuljkani su u pošto-poto pridržavanje za stare modele, iako se oni opiru savremenom poslovanju. To je neka vrsta organizacione strukture iz ledenog doba, koja hibernira čekajući dolazak nove, pogodne klime. Danas je Srbija verovatno jedino mesto na svetu gde se ljudi čije je delanje šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bilo avangardno i danas smatraju naprednim (ako su živi, naravno) – i tako koče praktičnu implementaciju savremenog pozorišnog menadžmenta, napredak teatarske prakse. Sećam se da sam krajem osamdesetih, dok sam studirao pozorišnu režiju, upitao Matu Miloševića za savet oko neke sasvim jednostavne scene. Ustručavao se da mi odgovori pošto se – kako je sam priznao, pozorište toliko promenilo! On je razumeo koliko je kultura podložna promenama i razvoju u savremenoj civilizaciji. Milošević je, međutim, bio deo međunarodne kulturne scene, ne samo lokalne i nacionalne, skučene već decenijama u samodovoljnosti, što je slučaj u Srbiji. Iskustva drugih zemalja u regionu ukazuju na težak put transformacije od subvencionisanih, državnih pozorišta ka modelima slobodnog tržišta. Uspešan primer u Rumuniji svakako je Mađarski nacionalni teatar iz Kluža. Institucijom upravlja administrativna grupa, čiji su deo i ključni članovi kompanije. Savet bira ovu grupu, dok ostalo osoblje potpisuje godišnje ugovore, koji mogu da budu obnavljani. Kada se napravi repertoarski plan, u zavisnosti od potreba angažuje se glumački ansambl za sezonu. Jednostavno rečeno –uprava teatra zamenjena je umetničkim savetom (na lokalnom ili nacionalnom nivou) i njima je prepuštena finansijska odgovornost. Irski model sličan je engleskom, zasniva se na nizu ključnih nacionalnih kuća širom zemlje koje strateški podržava Umetnički savet kao deo državne kulturne politike. To je svojevrsna agencija za finansiranje, razvoj i promociju umetnosti. Ciljeve Saveta je definisao Irski pozorišni institut, kroz rad Departmana za umetnost, nasleđe i „Gaeltaht“, koji je savetodavno telo Vlade: „oni pomažu i podržavaju pojedince i umetničke organizacije, državne i privatne, i obezbeđuju finansijsku pomoć za umetničke ciljeve.“ Pozorišta od značaja za kulturnu politiku jedne zemlje imaju različite izvore finansiranja, što se definiše na nacionalnom nivou. U Nemačkoj paralelno funkcionišu privatne i nezavisne trupe uz javne, tačnije rečeno gradske teatre, čija je organizaciona forma prilično komplikovana, a finansiraju ih lokalne vlasti. Vlasnik licence takvog pozorišta može biti grad ili federalna jedinica i zadužen je za finansiranje i prikupljanje sredstava. Važno je naglasiti da u ovakvoj konstelaciji vlasnik i uprava nisu isto. Na čelu berlinske Šaubine je svetski priznati reditelj Tomas Ostermajer kao umetnički direktor, a uz njega Pozorištem upravljaju još dvojica direktora – teatarskih menadžera. Operativne mogućnosti i funkcionisanje jednog pozorišta kao poslovne organizacije i umetnička vizija i produkcija nisu u istom rangu zaduženja i značaja ili opisa posla pojedinaca. Neprofitna javna pozorišta u Sjedinjenim državama postoje kao regionalne ili mesne organizacije. Osnovna razlika između neprofitnih i komercijalnih teatara je u tome što ovi prvi imaju pristup lokalnim i nacionalnim javnim fondovima (novac izdvojen iz poreskih zaduženja) i privatnim donacijama. Kada sam registrovao svoju pozorišnu kompaniju (Kolektiv teatar) u Velikoj Britaniji – kao neprofitnu organizaciju, morao sam, između ostalog, da priložim detaljno obrazloženu Izjavu od planovima i namerama, u kojoj sam objasnio šta nam je cilj. Ovo ne bi trebalo da se razlikuje od obaveza koje imaju pozorišta u Srbiji (državna i lokalna) u odnosu na ulogu u razvoju nacionalne, kulturne politike, strategije i vizije razvoja umetnosti. Prikupljanje sredstava uobičajeno se zasniva na ličnoj koncepciji i kredibilitetu, ali i sposobnosti da se osmisli projekat koji će biti smislen i u skladu sa ciljevima umetničkih i drugih fondova koji daju subvencije.
Aleksandar Dundjerovic, Jos ste uvek u tranziciju…!?, Ludus, 2012, 188, 4.
Available online at: http://www.udus.org.rs/Ludus/Ludus%20188.pdf
MEDIATIZED THEATRE / MEDIJSKO POZORIŠTE
Posted: June 25, 2013 Filed under: Theatre Leave a comment
‘Death of a Salesman’ directed by Aleksandar Sasha Dundjerovic visited Belgrade Drama Theatre
Only a few days after its premiere at the Everyman Theatre in Cork, ‘Death of a Salesman’ directed by Aleksandar Sasha Dundjerovic showed at Belgrade Drama Theatre. This play is a result of co-production between The Everyman theatre (Cork), Kolectiv Theatre (Liverpool), which was founded by Dundjerovic, and the University College Cork.
In this multimedia theatre play Willy Loman was starred by Patrick Cronin, known and established American actor of Irish routes (that we could have remembered from a popular TV show ‘Seinfeld’). His involvement in this production is the part of an Irish national project ‘The Gathering 2013’ which aims to gather numerous Irish from across the world and brings them back to the home country for a limited amount of time. It is important to mention that James Cronin, who is Patrick’s son also in real life, plays the part of Biff Loman. Patrick Cronin gave us a perfectly shaped character of Willy Loman, disappointed, played salesman who is watching the breakdown of his illusion about the American dream in front of his very eyes, the illusion which was so big, that its crush caused a stormy shake, loss of ground beneath his feet and finally caused his death. Exceptionally exciting aspects of his character, Cronin showed through the relationship with Willy’s estranged sons, their conflict between generations, and differences in their point of view. Dundjerovic’s vision is unique because of the essential use of video technology that created of this play a borderline hybrid shape – mediatized theatre. Arthur Miller’s play itself opens wide possibilities of playing between the reality and mediatized world, inasmuch as focused on the relationship between the past and the present, and invocation of memories. Willy often communicates with ghosts from his past, goes back to it so he can find answers or consolation about his troubled present. Through video projections, he talks to his sons, when they were young, with his wife Linda, and his brother Ben. It was an interesting choice to star Patrick Cronin as the actor to play Ben as well, which suggests the possibility that Ben could be a fruit of Willy’s imagination. In one particular scene, whilst real Willy talks to Linda that is shown on the video projection representing the past, the real Linda (Jean van Sinderen-Law) is present on the stage, seated by the table while doing daily duties. This situation interestingly presents the tragedy of Willy’s alienation – while in reality, his real wife is in front of his eyes, he is focused on the past, stuck in it, inhibited by it. Generally, director’s critical choice to use media in the front plan brings the feelings of estrangement and loneliness, important in understanding of the global Loman’s tragedy. Also, this fundamental use of the video material is significant because it brings Miller’s drama that was written in 1949, closer to our time, cornered with the use of technology.
It is important to mention the importance of the contrast between the meaning of estrangement produced by technology and argute emotionality induced by Cronin’s leading emotional play. This contrast is enhanced also by melancholic, subtle instrumental music that adds colour to the emotional play of the actors in this very authentic play directed by Aleksandar Sasha Dundjerovic.
It is not by chance that Miller’s drama about the crush of the American dream and painful consequences of the economic crisis lately became very popular across the world – its comparison with our time of unemployment and existential uncertainty are very obvious, so it is eye poking.
Ana Tasić, Medijsko posoriste, Ludus Plus, 2013, 191-194, 4.
Available online at: http://www.udus.org.rs/Ludus/Ludus%20191%20PLUS
_______________________________________________________________________
Gostovanje predstave „Smrt trgovačkog putnika“ reditelja Aleksandra Saše Dunđerovića na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Za Ludus Plus – Ana Tasić
Na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta gostovala je predstava „Smrt trgovačkog putnika“ u režiji Aleksandra Saše Dunđerovića, samo nekoliko dana posle premijere na matičnoj sceni pozorišta
Everimen u irskom Korku. Reč je o koprodukciji pozorišta Everimen iz Korka, Kolektiv teatra iz Liverpula (osnovao ga je Dunđerović) i Univerzitetskog koledža iz Korka. Glavnu ulogu, Vilija Lomana, u ovoj multimedijalnoj predstavi tumači Patrik Kronin, poznati i priznati američki glumac irskog porekla (između ostalog ga pamtimo po ulozi u ovde rado gledanoj seriji „Sajnfeld“). Njegovo uključivanje u ovu produkciju je deo irskog nacionalnog projekta „Okupljanje 2013“ koji ima za cilj da okupi brojnu irsku dijasporu, da Irce rasute po svetu na određeno vreme vrati u maticu. Treba reći i to da ulogu Bifa Lomana u Dunđerovićevoj predstavi igra Džejms Kronin koji je Patrikov sin i u stvarnom životu. Patrik Kronin je dao sjajno oblikovan lik Vilija Lomana, razočaranog i izigranog trgovca koji skrhano posmatra lomljenje iluzije o američkom snu pred svojim očima, iluzije koja je bila toliko velika, da je njen lom izazvao buran potres, gubitak tla pod nogama i Vilijevu konačnu smrt. Posebno uzbudljive aspekte lika, Kronin je izgradio slikajući odnos prema otuđenim Vilijevim sinovima, njihov generacijski konflikt, različite poglede na svet. Ono po čemu je ovo Dunđerovićevo tumačenje specifično jeste esencijalna upotreba video tehnologije koja je od ove predstave stvorila jedan granični, hibridni oblik – medijsko pozorište. Sam komad Artura Milera otvara široke mogućnosti za igru između stvarnog i medijatizovanog, utoliko što je bitno usredsređen na odnos između prošlosti i sadašnjosti, na prizivanje sećanja. Vili veoma često komunicira sa avetima iz svoje prošlosti, vraća se u nju kako bi pronašao odgovore ili utehu za mučnu sadašnjost. On putem videa razgovara sa svojim sinovima, kada su oni bili mladi, zatim sa suprugom Lindom, ali i sa bratom Benom. Zanimljiv je izbor da Bena igra isti glumac koji igra i Vilija (Patrik Kronin) čime se sugeriše mogućnost da je Ben plod Vilijeve imaginacije. U jednoj sceni u predstavi, dok realni, živi Vili razgovara sa Lindinim videatizovanim likom iz prošlosti, realna Linda (Žan van Sinderen-Lo) je uživo prisutna na sceni, sedi za stolom i obavlja dnevne poslove. Ova situacija zanimljivo izražava tragediju Vilijevog otuđenja – dok mu je sadašnjost, njegova stvarna žena, pred očima, on je usmeren na prošlost, zaglavljen u njoj, inhibiran njom. Uopšteno posmatrano, rediteljev izbor da se u ovom tumačenju Milerovog klasika krucijalno koriste mediji, u prvi plan igre izvlači osećanja otuđenosti i usamljenosti, bitna u razumevanju totala Lomanove tragične sudbine. Takođe, ova temeljna upotreba video materijala značajna je i zato što Milerovu dramu, napisanu 1949. godine, formalno približava našem vremenu, uglavljenom u diskursu tehnologije. Treba pomenuti i važnost kontrasta između značenja otuđenja koje proizvodi medijska tehnologija i prodorne emotivnosti koju indukuje Kroninova sugestivna, osećajna igra. Taj kontrast produbljuje i melanholična, svedena, instrumentalna muzika koja dodatno boji emotivnu igru glumaca u ovoj sasvim autentičnoj predstavi Aleksandra Saše Dunđerovića. Nije slučajno Milerova drama o krahu američkog sna i bolnim posledicama ekonomske krize u poslednje vreme vasrkrsla u čitavom svetu – paralele sa našim vremenom tragedije nezaposlenosti i egzistencijalnih neizvesnosti su više nego očigledne, toliko da bodu oči.
Ana Tasić, Medijsko posoriste, Ludus Plus, 2013, 191-194, 4.
http://www.udus.org.rs/Ludus/Ludus%20191%20PLUS
OPUŠTENO
Posted: June 25, 2013 Filed under: Theatre | Tags: Aleksandar Dundjerovic Leave a comment
Beograd iz drugačije perspektive – utisci sa gostovanja Kolektiv teatra sa predstavom “Smrt trgovačkog putnika” u Beogradskom dramskom pozorištu.
“Divno smo se proveli u Beogradu …Želimo da dođemo opet … Imate sjajnu publiku; sposobne, vrhunske profesionalace koji rade u pozorištu. Bilo je zadovoljstvo igrati u Beogradskom dramskom pozorištu”…To su bili komentari američkih i irskih članova Kolektiv teatra, posle gostovanja u Beogradu, sa projektom “Smrt trgovačkog putnika” 31. maja i 1. juna u BDP-u. Da, dolazak u Beograd je bio zaista nezaboravan na više nivoa: profesionalnom – igranje ovog komada na sceni Beogradskog dramskog bio je izazov obzirom na kultni status Milerove drame; kulturološkom – ovo je prva produkcija iz Korka koja je ikad gostovala u Srbiji i glavnom gradu; ličnom – niti jedna predstava koju sam radio nije igrana u Beogradu od 1992, pa je to bilo veoma emotivno iskustvo za mene. Kako to u životu obično biva, ono što se na kraju ispostavilo kao veoma uspešno međunarodno gostovanje, počelo je kao najstrašnija noćna mora. Sve što je moglo da krene naopačke – desilo se: loša komunikacija po logici “izgubljeni u prevodu”, prouzrokovala je da smeštaj glumaca ne bude po principu “zajedničkog apartmana”, već “zajedničkih kreveta”; dizajn svetla za predstavu snimljen na čip bio je neupotrebljiv u BDP-u; morao sam da iznajmim veći i moćniji projektor pošto postojeći nije bio dovoljan; AV materijal koji čini trećinu predstave i u interakciji je sa glumcima nikako nije mogao da bude učitan i emitovan preko softvera koji je u upotrebi; najzad, posle prvog izvođenja, jednoj od glumica je umro otac, te se u toku noći vratila za Irsku, a mi smo morali napravimo preraspodelu uloga (Anarosa Batler je odigrala sve mlade, ženske likove). Međutim, uz pomoć svih – što iz BDP-a, predvođenih sjajnim dizajnerom svetla Arsom (Dragan Arsenić) i tehničkim direktorom Igorom Popovskim, te saradnika Kolektiva – Mateje Ristića zaduženog za audio i video produkciju, kao i glavnog glumca Patrika Kronina, koji je improvizovao obe večeri u najboljoj tradiciji profesionalnog prilagođavanja “datim” okolnostima, uspeli smo da izvedemo dve predstave koje je publika odlično primila.
Gde se nalazi Srbija?
Ne postoje direktni letovi iz Korka za Beograd. Putovali smo iz Dablina, preko Brisela… sve u svemu više od 14 sati, pa je i to bila avantura za sebe… Logično je da putovanje toliko traje kada je u pitanju odlazak u Singapur ili na plaže Puketa, ali u Srbiju?!? Iako umorni, svi iz Kolektiva su stoički podneli polazak u tri ujutru, i dolazak u Beograd u pet popodne. O Srbiji se ne zna mnogo. Mnogo manje nego što ljudi ovde vole da misle. U stvari, čak i lokaciju treba dodatno kontekstualizovati… Mlađi članovi trupe preplavili su Fejsbuk postovima o svom putovanju u Srbiju … što je izazvalo veliko interesovanje njihovih prijatelja: neki su brkali Srbiju i Siriju; drugi su na pitanje gde je to, dobili odgovor: ispod Hrvatske, a iznad Grčke. Starijima od 40 pominjanje Jugoslavije je pomoglo, mlađima od 20 – Egzit je bio jasan pojam. U svakom trenutku naš boravak u Beogradu pratilo je preko 3500 ljudi preko društvenih mreža.
Kao prvi put
Beograd im se dopao na prvi pogled – iz mini busa. Odmah su naučili da kažu “opušteno” i “ekstra, brate”. Novi Beograd im je zaličio na Toronto (iz meni apsolutno nejasnih razloga), nisu mogli da sačekaju most i pogled na dve reke… Na Guglu su našli sve što ih je zanimalo – a sad su hteli – odmah, sve i da vide: “Kalimegdan”, Dunav i Savu, Narodno pozorište, beo gradske noćne klubove (koji su ih najviše zainteresovali). Posle mnogo godina osećao sam se kao da dolazim u gotovo prijatno i potpuno novo mesto! Gledano njihovim očima, shvatam kako je ovo super grad… Zašto ne dolazim češće u Beograd, sjajan je za kratak predah! Dok smo se približavali Slaviji, iz pravca starog Železničkog mosta, svi su uzdahnuli u šoku: Šta je ovo? Pokazivali su na dve razrušene zgrade u Nemanjinoj ulici. “Ah, da”, rekoh, “NATO je bombardovao Beograd 1999. godine”. Mlađi članovi nisu imali pojma o čemu govorim, u vreme balkanskih ratova 90-ih godina bili su tinejdžeri… Stariji su se mutno sećali, ali nisu bili sigurni šta se dogodilo. Rekli su: zašto, kako, šta je bio razlog? Sad, kako objasniti u jednoj ili dve rečenice to što se desilo, tokom turističkog razgledanja iz mini busa na putu ka Pozorištu? “Pa … Amerikanci … oni su…” zamuckivao sam, “slično kao u Iraku”… to su shvatili, ali – srećom, stigosmo do Salvije i njihova pažnja je negde drugde. Ono što je stvarno glumce iznenadilo je Beogradsko Dramsko Pozorište: kao prvo – velika, pregledna sala sa gotovo perfektnom akustikom; kao drugo – broj od petnaest tehničara je “zapanjujući broj”; kao treće – obim repertoara i veličina ansambla! “Kako su srećni u Beogradu što imaju repertoarske teatre sa stalnim ansamblima” i svim pratećim službama. Everiman teatar u Korku ima oko 10 stalno zaposlenih. Glumci su angažovani po projektu, kao i tehničari, menadžeri, inspicijenti… Morao sam da iznajmim na dva sata profesionalne šminkere (samo za toliko smo imali para) da poduče glumce kako da se SAMI šminkaju za “Smrt trgovačkog putnika”.
Bez razbijanja iluzija
Nisam želeo da im objašnjavam da 70% budžeta pozorišta ide za plate i da zato ostaje veoma malo za produkciju. Kao i koliko su te plate bedne.. Kako je prošle godine u čitavom Beogradu napravljeno jedva desetak ozbiljnih produkcija. Da je to smrtonosni virus, bolest bez leka. Novca za nove predstave nema, pošto finansijska podrška služi za održavanje zaposlenih i infrastrukture na nivou golog preživljavanja. Zato što ne postoji model po kom bi se stvari promenile, već samo opšta konfuzija slabo obaveštenih, kulturno klaustrofobično-ksenofobično- nostalgičnih, veoma siromašnih.. Ne postoji Zakon o pozorištu, a kulturna politika… šta sa kulturnom politikom, kad ne postoji nacionalna politika! Sve je od danas do sutra, od trenutka do trenutka… Ne postoje čvrsti kriterijumi, pa svako objašnjenje može da se “proda” javnosti. Ništa od toga nisam želeo da im kažem… Bolje da veruju u bajku o pozorišnim umetnicima o kojima se brinu, koji imaju podršku. I ja sam poželeo da se uljuljkam u takvu sliku: Beograda i Srbije kao utočišta za umetnost, kulturu i pozorište. Niko na sreću ne razume srpski, tako da nisu mogli da saznaju za očajne okolnosti u kojima je umetnička zajednica, krizi u pozorištu… Odlučio sam da sve posmatram kroz prizmu tek otkrivenog turističkog pogleda na Beograd. Opušteno!
Aleksandar Dunđerović, Opusteno, Ludus, 2013, Broj 191-194, 25.
Available online at: http://www.udus.org.rs/Ludus/Ludus%20191.pdf
Aleksandar Dundjerovic Dramaturgy of sound lecture at School of Music UCC
Posted: June 23, 2013 Filed under: Lecture Leave a commentAleksandar Dundjerovic Dramaturgy of sound lecture at School of Music UCC
Aleksandar Dundjerovic gives a lecture at School of Music and Theatre, UCC entitled ‘Dramaturgy of sound’ in the theatrical work of Gerald Thomas. February 2012
Razmisljanja o Ubijanju Kulture u Srbiji
Posted: June 23, 2013 Filed under: Kultura | Tags: Aleksandar Dundjerovic, cultural politics, kultura, Ludus, pozoriste, Srbija Leave a comment
Available online at: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ministar-kulture-ne-sme-da-cuti.lt.html
Verovatno nisam dobro surfovao on line izdanja nasih novima! Nema komentara o kulturnom protestu! Uz nedeljnu jutranju kafu na 16°C oblacnog, vetrovitor i kisnog Korka, trazim da vidim javnu debatu o kulturi u Srbiji… Jedino sto vidim je da je bilo na portestu oko 800 ljudi, na 35°C. Sa moje tacke, ne zvuci lose, biti na 35°C u najlepsem delu Beograda. U poredjenju sa radnicima koji drze strajk gladju u starim halama…ili godinama nesiplacnim platama ljudima iz Zastave, pa invalidima rata koji gladuju…i nije neka senzacija. Prag tolerancije na bol je u Srbiji veoma visok. Razumem to.
Medjutim, ono sto ne razumem je indiferentnost politicke vlasti da se angazuje na problemu, koji je sad vec prerastao u ulicne porteste, i koji postoji vec vise decenija. Neverovatno je da nema politicke vizije ljudi iz valsti…recimo saveta ili ministra kulture, oko toga kako da se resi postojeca situacija: kako da se napravi uspesna kulturna tranzicija u institucionalnom pozoristu od subvencionisanog, socijalistickog i samupravnog modela iz ’70-tih, u modenri oblik poslovanja kakva je danas u inistitucionalnim nacionlanim pozoristima i kulturnim ustnovama u Evropi. Pri toj tranziciji treba sacuvati ono sto je vredno i bogato nasledje Srpske kulture i pozorista. Kaze Gorcin Stojanovic, parafrazirajuci ga, da je predhodna vlast ubijala kulturu a ova ce sad da ugasi svetlo. Ozbiljan komentar-ali nema povratne reakicje.
Sada mi je malo lakse, ljudski! Cudio sam se sto niko od odgovrnih se ne angazuje na problemu kulturne politike i pozorisnog modela upravljanja, o cemu sam pisao u dva clanka u Ludusu, i govorio u intervjuu u Politici i emisiji Krug 2 na RB2. Tisina, niko nista…
A sve je pocelo jos u Decembru 2012 kada sam pisao za Ludus inspirisan situacijom u Ateljeu 212 i sukobu oko modela upravljanja tim pozoristem. Knjiga koju sam napisao pre 20 godina ‘Menadzment u Pozoristu‘ je imala za cilj da otpocne proces transformacije, da ukaze da postoje neki drugi modeli upravljanja, da bas nije svuda socijalisticko samoupravljanje. Knjigu je stampao Pozorisni Muzej Srbije 1993 a Voja Brajovic je pomogao oko finansiranja, potom su usledili i drugi radovi, ali tu se stalo. Implementacija se nikada nije desila.
Umetnici u centru Beograda sada protestvuju protiv postojeceg stanja u kulturi i pozoristu. Ali kako vidim nema odgovora od onih koji prave kulturnu politiku. Cute! A proces demokratije i intelektulne slobode je u tome da moze i mora da se razvija javna debata, da se angazuju strucni ljudi po svom kredibilitetu koji bi bili pozvani da o necemu odlucuju. Da se vidi razlika u misljenjima. I upravo u tom procesu argumenta i kontra-argumenta se gradi i razvija ideja o kulturnom modelu. Naprosto predstavljati samo jednu viziju je pogresno, jer ne postoji samo jedan nacin misljenja oko nekog problema. A iz iskustva znamo da je sklonost jednoumlju pogubna po Srbiju sudeci po desavanjima iz poslednjih par decenija.
Posto ne shvatam zasto vlast u Srbiji cuti, vracam se u mislima na ono sto dobro poznajem, u svoj drugi grad London. I sad sam na slicnoj lokaciji Beogradskog protesta, na Trafalgar Square-u izmedju Nacionalne Galerije (National Gallery) i Nelsonovog spomenika (Nelson column) sa cetiri lava cuvara. Tu su sada Britanski umetnici, i istaknuti pozorisni stvaraoci, direktor Kraljevskog Nacionlanog teatra, ljudi iz institucija kulture. I imaju medijsku paznju i kazu jasno da se kultura unistava. Kazu da je vlast za to odgovorna jer ne daje dovoljno subvencija. I onda niko nista iz vlasti ne odgovara, nema kontra argumenata… Cute ! To je nemoguce! Otprilike odgovr bi bio (kao sto i jeste argument vlasti u Velikoj Britaniji koja je sasekla fondove kulturi otkada su konzervativci dosli na vlast): ‘nema para za kulturu, jer kultura nije prioritet zbog eknomske krize, ali zato cemo da finansiramo institucije od nacionalnog znacaja i vec smo ulozili puno u ovo… i planirmo da ulozimo i razvijamo ono…’ U redu, to je neki odgovor, Engleski odgovor. Mada nije prilagodljiv za Srbiju, jer ulaganje u Srbiji u kulturu je moralna i politicka obaveza. Kada se nacionalna kultura podriva u momentu preispitivanja nacionalnog identiteta, onda je to mnogo vise od kulture kao instrumenta obicne zabave.
Idem u Dublin. U Irskoj profesionalno zavisim od drzavne kulturene politike. I sad na platou ispred Irskog Parlamenta a preko puta Triniti Koledza okupili su se ugledni Irski umetnici, tu bas pored Samjuel Beket Centra, da protestuvuju zbog ubijanja Irkse kulture. A minister za umetnost, nasledje, Irski jezik i kulturu James Jimmy Deenihan cuti i ignorise ih, ne oseca se prozvan nema potrebu da im odgovori. Ne angazuje se po tom pitanju! To je nemoguce. Jimmy bi bio ministar jos pola sata – toliko koliko da pozove taxi i spakuje svoj lap top.
Ne, to je nemoguc scenario u bilo kojoj Evropskoj zemlji. Zid tisine i nemocno ponavljanje istih reci o svojim pravima je primerenije za Kafkin Proces ili Munkov Krik, ali ne i za savremenu Evropsku kulturu i drzavu. Politicka volja mora da postoji jer ako precednik vlade Srbije, Ivica Dacic, kaze da je ‘Bez Evrope dzungla, Evropu u svaku misao i kost‘ onda to podrezumeva pravljenje Srpskog Evropskog kulturnog modela, a to se nikako ne radi kroz ignorisanje, cutanje, i pustanje da se stvari ‘srede’ same od sebe…jer nece…
Nacionalni identitet je direktno povezan sa kulturnom politikom i kolektivnim shvatanjem sebe. Predlazem vlastima u Srbiji da organizuje internacionalnu konferenciju, ja cu da pomognem preko mog Univerziteta i jos nekoliko kljucnih Evropskih Univerziteta i ustanova koje se profesionalno bave kulturnom politikom. Otvoricemo konstruktivnu diskusiju na temu kulturne politike kroz konkretne primere, statistike i razlicite prezentacije istrazivackih radova i pogleda zasnovanim na onome sto se sada desava u modelima upravljanja kulturnim institucijama. Ti rezultati bi pomogli da se formiraju ideje za radnu grupu koju bi vlada Srbije morala da formira sa zadatkom da pripremi nacrt kulturne politike Srbije od misije, finansiranja do zakona o poslovanju. Promena mora da bude sveobuhvatna jer je Srbija preskocila mnogo stepenica u razvoju u poslednjih 20 godina. A u medjuvremenu kulturi ostaje ulica kao mesto protesta i zivota.
Aleksandar Dundjerovic 